Prosvetni glasnik

ПАТРИЈАРАХ ЈЕВТИМИЈЕ II ЊЕГОВИ УЧЕНИЦИ

снажне моравске државе. Ученици словенских првоучитеља Ћирила и Методија нађоше у Бугарској топал пријам, а у Борису одушевљеног заштитника њихова учења. Њиховим радом поче се за време Борисове владе књижевна радња, која достиже свој врхунац под Симеуном, наследником Борисовим. Књижевност словенска тога доба могаше се мерити и бројем и садржином дела књижевних са сувременим књижевностима грчком и латинсном. Ну, поред све своје практичности, којом се одликују дела тадашњих књижевника, не могаше ова књижевност показати толики утицај, колики се могаше очекивати од онако умних радника, какви бејаху Климент, Констангин Презвитер, Јован Егзарх и др., чији рад заштићаваше тако уман. енергичан и моћан владалац, какав бејаше Симеун. Човеку се силом намећу питања : где је овоме узрок ?; за што пропаде тако брзо онако сјајна књижевност Симеунова златног века? И ако није једини, свакојако није ни тако неважан узрок, што језик, којим беху писана ова дела, не беше народни. него језик Панонских Словена, што га тадашњи књижевници научише од својих учитеља Ћирила и Методија. Важнији ће узрок овоме бити, како нам се чини, народни дух који се већ бејаше, иосле три века етнограФског сливања и стварања, кристализовао, и неподобност и неспремност народна за такво напредовање књижевно. Вештачким се зар срествима и могао продужити живот овој ј евлЈђ сЈи, да се ј " ј пвшао син умнији и енергичнији, него што беше наследник му Петар. Није он био ни јунак ни државник, него скромни, побожни и мирни владалац, који није био врстан да пође стопама свога оца ; у његовим жилама као да је текла друкчија крв. Симеуну одређује историја место међу оснивачима царстава, а сину његову Петру међу свецима и пустињицима. Незгодан је био положај, у ком се нађе Бугарска после смрти Симеунове, а за владе слабога му сина Петра. Док се силни непријатељи спремаху да ударе на Бугарску, у њојзи се заметнуше буре и немири. Држава Симеунова удари у назад после релативно кратког трајања својега напредовања, које није нотицало, као што се види, из здрава извора. Овај је политички назадак утицао врло штетно и на просветни живот

бугарског народа. „Вијек Петров не пристаје за вијеком Борис-Михаиловим и Симеуновим. Како су државне неприлике већ саме собом устављале просвјетни развитак народа бугарскога, а оно су га још више спречавале у свези са новим духом, што је обладао оним редовима друштвеним, у којима ваља тражити за оно вријеме готово једине представнике више просвјете, сретнога онога времена, које нам износи на очи радљиве ученике ирвих наших учитеља, нестало је за господовања Петрова. Сад нијесу више узорни апостоли ни њихови наследници : Климент, Константин. Иван Егзарх, Поп Григорије, који су сав свој живот посветилп Богу и народу. Петров вијек стварао је нове узоре. Живјети само о Богу, бринути се само о спасу своје душе, а све остало како му драго : то је мисао, од које нема ни више ни лепше. Вијека Симеунова понос је и дика св. Климентије, бискуп велички, вијека Петрова св. Иван, испосник рилски. Док Климент' тражи свијет, да му вида духовне ране, да га придиже, да га пути на стазу. којом се долази до онога, што је Бог одредио човјеку овога и онога свијета — Иван се клони људи, живи најприје двадесет година у тамној пећини. па у издубљеноме некаком храсту, а најзад се успиње у Рил-планини на литицу, камо иначе не може ни жива душа, да ондје у посту и молитви заврши свој патнички живот (-{- 946.). Поводећи се за тим новим угледом - го "«. надања и љубави, сва сила пустињика по^,. А у самотне планине, да ондје бију чудесан о .,о Нима рода човјечјега". 1 ) Овако душевно растројство, каквим се одликоваше поколење савремено цару Петру, нашло је разуме се свој израз и у књижевности. Природно је, да код оваких тежња п погледа није ни мислити на какав напредак књижевни. Књижевност је за време Петрово животарила од онога, што јој је век Симеунов у наслеђе оставио. Влада је Петрова обележена немирима, који су се продужили и после његове смрти; они доведоше 1018. године бугарску државу до пропасти. С пропашћу државном нестаје и прве погодбе за успешан књижевни рад. Време, које Бугари проведоше као грчка раја, није обе•) Жван Броз, »Сг&се 12 кпј^еуповИ«, II., 126—127.