Prosvetni glasnik

1'

и ако до данас иије нађен ни један, да је у то доба било и каквих заметака историјске радње, летопиеа. Цар Калојан напомиње у једном писму папи, како је он нашао у старим књшама, да су Борис, Симеун и Самуил добилн краљевску круну из Рима. Григорович је прочитао у једном рукопису митрополитске библиотеке букурешке речи : «Као што је то у летопису забележено >) . А и патријарах се Пајсије (1762.) позива на некакав трновски летоиис. У библиотеци енглеског путника Но1зег4-а Сиггоп-а налазе се два бугарска рукописа са сликама Асенида. Ове рукописе није још видео ни један славист. Поред ових дела, биће да је у ово време постала и компилација светске историје, која је после продрла у Руеију и Србију под имепом Летоиисац јелински и римски. Из овога што довде изложисмо види се јасно. да се бугарска књижевност овога одсека не може мерити, ни у ком погледу, с нашом књижевношћу, у којој су тада радили св. Сава, Стеван Првовенчани, Доментијан, Теодосије и Данило. Надмоћност српска види се и у политичком развијању. Србија се у то доба све више и више снажила, размичући на југу границе овојој држави. Како су и Бугари полагали нека права на те крајеве, куда је било управљено победно српско оружје — то је природно. што бугарски владаоци нису могли остати мирни посматрачи српскога иапредовања. II ако имају да захвале Немаљиној помоћи, што обновише своју државу, ипак је суревњивост све то више отимала маха, док се није за владе Михаилове претворила у право непријатељство, које је довело до битке на Велблужду. У овоме боју срећа је била на страни српској, и ако су Бугари били у савезу с Грцима. Последица је ове битке потпуно ослабљење значаја бугарске државе на Балканском полуострву. „Бугарско-грчки савез би уништен, а снага бугарске државе за увек строшена. Од тада Срби водише главну реч на Балканском полуострву«. 1 ) Врло је важно за карактеристику ова два народа уочити одношај, у којем они стајаху после ове битке. Ма да су могли, без икаква отпора. потчинити сву Бугарску ') Конст. Јиречек, везсШсћ^е <1ег Ви1§агеп, 296.

својој власти, Срби то не учинише, него се задовољише малим проширењем својих граница на истоку (не на штету етнограФ граница бугарске народности), а Бугарима оставише потпуну самосталност и живеше на даље с њима у пријатељству. (( Између ове две државе (Србије и Бугарске) утврдишо се мирни односи, који се никад не нарушаваху; оба народа раде заједнички, не сметајући у исто време један другоме да сваки иде за својим циљевима. Душан није нншта учинио да ослаби или иотчини Бугареку. С тога опет бугарски цар Александар и успева, не одричућн се своје самосталне политике, да прошири границе својој држави. Покрај свих жалосних појава, који се опажају у унутрашњем животу бугарске државе овога периода, општи склоп овога живота ни у чем не показује трагова српскога мешања, него се непрестаио развија својим самосталним путем и износи нам неколико појава, који не иду у прилог^ишљењу о неком особитом назатку бугарске државе". 1 ) Овим је речима познатога историка довољно јасно и тачно обележен међусобни одношај ова два народа после битке код Велблужда. Поглавиту пажњу у ово доба иривлачи на себе српска држава; она води прву реч на Балканском полуострву ; без њена се утицаја не врши ни један важни догађај ; за њену се помоћ отимају сви. Својом снагом заклонила је у то доба Србија Бугарску, створивши јој тиме погодбе за мирно напредовање, и политичко и културно. Иријатељски одношаји са Србијом не само што су осигуравали мир Бугарској, него су јој давали још и известан глас и важност у догађајима онога доба. Нама се не чини, да је г блиско сродство оба цара (Душан је био зет Александру) било основни Факат, којим се објашњују одношаји Србије и Бугарске у ово доба", како то тврди г. Флорински, него баш национални карактер, српски у многим цртама и особинама својим различан од бугарског, у коме је приметан утицај елемената, из којих је, као што видесмо, сложена бугарска народност. Кад је о овоме реч, ваља се сегити, да се Срби, ни у једном сукобу своме са Бугарима. нису понашали као завојевачи, него као браћа. ') Т. Флорински, К)жн1е Олавлне и Визант1л вг XIV. в., II., 211.