Prosvetni glasnik

КН.ИЗКЕВНВ ОБЗНАНВ

51

по историка, тако и по правника, а'*особито критичко испитивање Одмах за тим наводи н тешкоће при испитивању споменика ове врсте. После овога истиче двеЈ карактерне црте Душанове, које се могу сматрати као а основне и које су га руководиле при свакоме раду за време његова живота. Једна од тих црта јесто: «сгадна тежња за великим и широким иолитичк. алановима, а друга: страсган занос за византинизмом. Обе поменуте црте чврсто су уткане једна у другу, и не може се о једној говорити, а да се не говори о другој. Свеколикнм својим радом тежио је да достигне и осхвари те две своје намере, т. ј. да место Византије подигне српско-грчко царство са столицом у Цариграду, а у српски парол да рашири византиску образованост, и да све Формалности с грчког двора уведе на евој. Радио је постепено, али ииак брзо. Тежио је да својој држави дадс што веКи спољашњи и уиутрашњи значај. Пошто освоји многе земље и градове, беше му потребна царска титула, и то не само цара српскога, већ ништа ман.е но цара источне рим. импери.је, дакле да постане самодржац Срба, Грка, Бугара и Арбанаса. Размишљајући о томе предвидсо је све сметње које му стоје на путу, а како је хтео да то буде нешто законито по свима тадашњим Формалностима, гледао је да га вепча на царски престо патријарах. Али који ? Византијски то не ће. За то он ствара српску патријаршију, поставља патријарха, па се после и сам проглашује за цара. Г. Флорински вели: »Оба ова догађаја свакојако су утицали и на унутрашње стање државно, али највише су утицали на спољашњи политички значај, јер су и изазвани политичким тежњама Душановим.« Пошто је, угледајући се на Византију, подигао српску архијепископију на степен патријаршије , а краљевство на степен царства, Душан се, и даље по угледу византиских императора, јавља као законодавац. Г. Флорннски вели, ово је страна најважнија од целокупног његовог рада, а и најинтереснија је. Једновремено са спољашњим узвишењем, Србија је, као што се зна, преживела важну унутрашњу социјалну кризу, чија је суштина у прекомерним новластицама властеле и виших духовника с једне стране, а с друге у крајњој понижености и подјармљености сеоског становништва и у опште масе народа. И сад би се могло мислити, да би законодавац, који има такву власт, какву је Душан имао, целим редом закона проширио и распростро социјалну кризу и у духу нравичности, на корист народа, и тиме у већем степену обезбедио унутрашњу снагу своје државе. Али ту је са свим друкчије

било. Душан није могао узети на се задаћу правед-' них и широкнх рефорама. Истина, судећи по многим чланцима Законика, цар је дивно појмио све негативне стране уређеља срп. државног живота; сам је био одушевљен најбољим намерама, старао се, у колико је могао, да ограничи злоупотребе и неред, али се нијо усудио изаћи отворено против главног зла. И његов Законик не само да нема никаквих коренитих реФорама, него багн напротив потврђује и узакоњује већ постојећи поредак ствари, поредак са свим ненормалан и штетан по државу и народ. Моћ српске властеле и духовпика призната им је на сабору 1349., јер ту оспм цара и патријарха учествоваху и «властели велише и малие" и „црвковники ве.пп-пе и малие« , а људима невластелског порекла и с-лободним сељанима није био допуштен приступ на сабор, па чак ни међу собом да се не смеју скупљати. Тако у опште мисли Флорински, а сада да наведем његово мишљење о аостанку Зшоника. Флорински веш на стр. 15. и 16: (( 3а све време свога рада Душан је издавао законе општег и посебног карактера, који су од чести сачувани у многим његовим хрисовуљама и у неким параграфима Законика. 21. маја 1349. год. био је у Сконљу сазват новн сабор, на коме су патријарах и духовништво с једне стране, а цар и властела с друге, израдили главну основу т. н. Законика, који је доцније попуњаван новим ч шнцчма. У Законик су стављени многи иређашњи обичаји и ред, а исто тако поједини закони и повеље, како пређашњих краљева, тако и самога Душапа, али такав се Законик до данас није нашао.« Ствар је у томе, што најстарији текотови законика садрже заједно с овим Закоником српске компилације вичантиских закона, и то: скраћену синтагму Матије Властара и закон цара Јустинијана. Обе ове компилације проучавао је Флорински опширно, и резултати његова рада су у трећем делу ове књиге од стр. 285..—491. Компилације синтагме Матије Властара и закона цара Јустинијана садрже сажети компендијум свих важнијих црквених и грађанских закона, од чести измењене и допуњене према неопходним потребама срп. народа и државе. Законик представља само срп. законе као допуну византиском законодавству. И врло је вероватно, да је византиска комгшлација добнла санкцију на том сабору од 1349. год,, на коме је издан Законик; ако не баш тада, онда на коме од потоњих сабора. Ма како било, али свакако с открићем и издавањем поменутих споменика законодавна делатност Душанова биће у очима историка много јаснија. Личност цара зако-