Prosvetni glasnik

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

примерака. Почели слагати. На један пут улази метр -ан-паж и веди: — Шта урадисте, наопако, Мване Дмитричу? — Шта? — Та ви сте издали Гогоља, без допуштења. — Како то? — Тако, вели, погледајге Гогоља. И показује ми „Страшнуго меств". Гледам од речи, до речи, што и „Страшннб колдунћ," само други наслов— Па шта сте урадили, запитаће га Пругавик. — Наредио сам, да прераде; нешто смо додали, нешто одузели, нешто променили, преокренули имена, и сад се кљига продаје под насловом „Страшнши колдунг или кровавое мш,ен1е", стара приповетка из козачког живота Таких прерада налазимо у лубочној књижевности, осим Гогоља, још из Пушкина и Л. Толстога, из Жуковског неколпко бајки, из Љермоптова „Песму о купцу Еалашникову", из Еарамзина приповетке: „Бедну Л.изу," „Марту Посаднпду" п „Наталију, бојарску кћер"; за тим прерађене басне Крнлова и Хемницера, Дмитр1ева и Измаилова; из дела Тургењева прераду „Б^жина луга«, из Шчедрина — прераду бајке „Пропала савест", из Г. Ив. Успенскога — његову причу „Нужда игра, нужда скаче, нужда песме пева." Од јевропских писаца налазимо у преради највише Пол-де-Кока, за тим Дима оца („Три мушкетира," „ГроФ Монте Кристо"), Шатобријана, Беранже, па чак и Шекспира.

Л.убочну књижевпест карактерише, међу осталим, и множина варпјанта једног и истог дела. Чим једап лубочник изда какав роман, одмах га сви остали прерађују и штампају као своје издање. Отуд имаио од „Разбојника Чукина" — варијанте као: „Разбојник Чуркин" — издање Морозова, „Разб. Ч. или крвава расплата" — изд. Шарапова и „Р. Ч. у пљену код Черкеза" — изд. Губанова, „Страшни разбојник Чуркин," — пзд. Попомарева на послетку јавља се „жена разбојника Чуркина" с многим варијантима. Така је лубочна књижевност, таки су издаваоци с илинске и нпкољске улице, таки су лубочни књижевници. Уносе они много покварене хране у народ; ну ко хоће да се баци на цео рад њихов блатом погрде нек узме на ум, да се пре неколико година нико није бринуо за читање народно, осим лубочника. Да није било лубочних књига, руска села не бп учила читати, немајући шта за читање — број ппсненпх нз би растао на мидијуне сваке године, већ би ишао много, много лакше у напред. Лубочници се могу подичити, да су научили руског сољака читатп, да су у најнижим слојевима створили руску чигалачку аублику. Давали су оно, што су знали и умелп. На руској је интелнгенцији да поведе тај рад даље, да улије руском мужику у душу онолико снаге просветне и моралне, кодико му је природа Физичке дала, да створи од њсга културног човека у сваком погледу. Октобра, 1891. год.

КРИТИЕА И БИБ1И0ГРАФИЈА,

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНШ Флорински о Законику цара Душана. — Памлтники законодателшоп делтелтости Душана царн Сербовг и Грековг, Хрисовулн, Сербскш закопикЂ. Сборникп византШскихЂ законовЂ. Изсл$доваше Тимо&ел Флоринскаго проФессора императорскаго университета св. Владим1ра. Шев%. В ђ тнпограФш императорскаго университета св. Владимира. 1888. — 4У2 стране текста и 226 стр. додатака, два снимка и »Указателв горидичеокихЂ и другихЋ техническихг терминовг*. На великој осмини. Г. Флорински, разматрајући и испитујући споменике законодавне радње Душанове у поменутом делу, поред осталих радова Душанових те врсте, обратио је нарочиту пажњу на закониЕ. Свој спис

поделио је г. Флорински у три дела. Први део говори о хрнсовуљама, простагмама и повељама Душановим, други о законику цара Душана, а трећи о српским компилацијама византијских закона. У последњем одељку свуда је поређена компилација с оригипалом и доказано у колико је који члан (§) иромењен. 0 изврсности и ваљаностп овога дела и рада нећу ништа да говорпм; то ће сваки видети само из онога, што будемизнео из другога одељка, дакле из онога што г. Флорински мислч о Законику цара Душана. Прегледајући у своме уводу у кратко унутрашњу радњу Душанову , истиче г. Флорински важност и потребу изупавања оваких споменика, како