Prosvetni glasnik

НАУЧПИ ПРИЛОШЦИ

155

ондн би Регре1ишп шоћПе било могућид, и тако сам дошао до свог назора о одржању силе. Годинама сам радио, испитивао сам и науку о трулежи, и кад изађох на јавност, јако сам се зачудио, кад ми рекоше, да су то чудовишне, магловите спекулације: тако бар оцењиваше тада и Берлинска Академија наука. Само се математичар Јакоби упути у мо.је идеје, сем тога и моји, од Јоханеса Милера па овамо, млађи другови, који мс потпомагаху. О Роберту Мајеру и Жулеу, ја не зиађах тада још ништа. Овај пријам знатно поремети моје гледиште о скромности. Ја сам био довољно запостављан још у гимназији, као рђав филолог, а мој геометријски таленат био је припозпат тек као таленат другог ранга. Али сад сам морао сам себи рећи: да сам очито нешто важно урадио, што је за тадашп е првенствене духове 611.10 тако озбиљно, да они то не хтедоше припознати. Ја нођох даље и изврших своја мерења брзине простирања живчаног агенса, па и ово означише као чудовишно. Ја видех, да сам извршио ствари, на које првенствени кругови пе беху приправни. Ја дођох у тежак копфликт с ценењем себе сама. Знао сам, да нисам ништа урадио, до што сам критичким начином н с разбором поступао по дотадашњој методи, што би и свакп у довољној мери обавештен млади Физичар могао радити. Ну, и ако сам увек опазио, да је — ако тако смем да речем — лудило величања најгрђи душманнн научењаков, ја сам сам себе брижљпво критиковао. С друге стране Гетеов исказ: „Само су битанге скромне!« садржи извесну истину; јер сваки, који хоће што необично да предузме, мора имати поуздања да ће то п извршити; иначе неће ништа бити. »То ми је направило много конфликата, пошто сваки, који предузима такве радове, тешко прибави и мерило о њиховом замашају, ако не дођу уз то спољне околности, као при моме пропаласку очњег огледала, при чему је мој научни рад веома незнатан ои °, а срећа ми је ванредно притекла у помоћ. С тога сам ја вазда мало вредности полагао на овај изналазак. Врло је тешко, дакле, за аутора да за значај свог открића има мерило. Ја сам и доцнијо видео, да људи, којп с већим правом бивају слављени но ја, оно што могу, што им управо лако иде од не сматрају тако високо. Гете, у својпм разговорима с Екерманом, врло је мало ценио своје спевове, а науку о оојама сматраше као прави елеменат свога живота. Аутор једног таквог духовног дела, увек је склон, да суди по времену и труду, који је у то уложио, док савременицн не суде никако по томе, него је за њих оно понајвиђеније, што се најлакше постигло. Савременицима излази на сусрет какав новн рад, као оно Минерва из главе

Јупитерово, као неко изненађење. Аутор пак није никако изиенађен. Њему је можда кад и синуло случајно што у глави, што је било језгро рада, али то долазн са свим тихо, без ватромета, без бубњева и труба. Нова се мисао прокрада међу остале, једва је и соазимо да је нова, зачиње да се развија, и тек сад обратимо пажњу на њу, и даље нове мисли надовозују се на њу, али, кад је и како она дошла у већини случајева не зна се да се кажо. То је, дакле, ствар која са свим без напрезања ауторова бива, а ио том од тога зависи цела даља иоследица. „Не чудите се, дакле, кад кажем, да нисам имао мерила за оио, што ја означујем као вредност мојих радова. Ссм тога ја н нисам радио то с постављеним циљем да човсчанству иомогкем. .Ја сам хтео мени да номогнем; ја сам истраживао везе мисли и закоие, којима ћу прво у мом духу да васпоставпм ред, а онда су моји савременици нашли, да јс то, шго сам ја радио, и њима корисно, па су ми захвални и помогли су ми да тако, мало по мало, и ја раснознам, да они иолажу вредност на мој рад. Човечанство, научии савременици и опет су мп иомогли. Ја сам имао дужност учења других, важну н пријатну дужност. ПроФесор стоји увек прсд интелигентном нубликом. Ја увек себи кажем: „Међу овим су младим људима неки, који припадају највећим људима будућности, који су тако паметни, како си ти себи уображавао да си, кад си седео на школској клупи." Подузимало меје осећање озбиљнс одговорностп и трудио сам се као учитељ, а исто тако да своје радове и у писменом облику потпуно развијем. Писмепо излагање је још јача стега за прибраност мисли, но што то бива на часу, у говору. Никад нисам какав рад сматрао као готов, док год није био цреда мном у написаном об.шиу. „Ја сам много радио, али управо у свом смислу радио, а вн сте нашли, да сам ја и у вашем смислу радио, и указали сте ми узајамну услугу, пошто сам ја, да не бих запао у лудило величања, сазнавчо суђеље стручних људи. Ми смо учинили један другом узајамне услуге, и мислим, да ће при разрачунавању, исто тако заслуге на вас пасти, као и на мене. И кад ми благодарите, чиме ми исказујете иризнање за моје доцније радове у апстрактним регионима, то сте ме утврдили у моме поуздању да могу и даље радити. Али према првом стању, ја морам вашу захвалност сматрати као добровољан дар, на који ннсте били покренути моралном принудом или дужношћу. И ја хоћу да изјавим моју захвалност онима, који су ми ирипремили ову радост и покренули ову свечапост. Кад бих ја, како ме срце вуче, хтео свима да захвалим, моја би захпалност имала слаб резонанс; ја одабирам, дакле,