Prosvetni glasnik

358

НАУКА И

НАСТАВА

лове везивалау једну целину. „Васкрснућем" нарламента то је јединство Фр. монархије у иринципу признато. Одлуке парламента биле су пуноважне за целу монархију. Уласком трећега сталежа у парламенат племство је унижено и ослабљено, а установом нарламента — е1. §епегаих — потпомогнут је прпнцип централизације. Жеље и тежње вазала беху сепаративне. Сваки од вазала гледаше ла се учврсти на своме добру и да прошири границе своме имању. Када се место средњевековне вазалске војске развила нова стална војска, када је изашло ново ватрено оружје, када је развитак вароши створио моћан средњи сталеж, чији су ингереси захтевали да се учини крај домаћим ратовима и свима осталим несносним привилегијама племства, када је краљевска власт јачала проширењемиувећањем својих домена,—опда је и Феудализам наскоро пао као политичка моћ. Он је морао као једна установа која је свршила своју улогу у друштву, да буде иобеђен у тој социјалнополитичкој борби, вођеној између њега и краљевства и грађанства. Ко је био сада наследник политичке моћи Феудалне, краљевство или грађанство? Трећи сталеж јјош не беше на оној висини развића своје свести, на каквом беше у Енглеској. Трећи сталеж беше још у полету, још у развићу, а маси је требало још много векова. док је једном свесно угледала свој бедни положај, краљеви у борби с властелом ослањаху се на трећи сталеж, а он је опет иомагао краљеве. Краљеви су давали грађанима само толико слободе, колико је потребно било да их за се задобију а заваде с племством, а грађани опет нису ни тражили много од краљева: сигурност од непрестаних ратова властелинских и њихове самовоље. Грађанство још не беше дозрело да истисне племство као сталеж, и да оно заузме његов положај у друштву. Оно је устало да ослаби илемство, али не и да добије његову нолитичку моћ; њу су приграбили краљеви француски. Природни наследник Феудализма у Француској беше ценгрализација, вели Бекл. Система туторства и дјги живот под њоме, учинио је те су се Французи мало бринули о слободи. С тога је краљевство било природни наследник Феудализма у Француској. Краљ је у своје руке централисао био сву

власт, сву политичку моћ. Та централизација иолитичке моћи у рукама једнога апсолутнога владаоца испрва не беше од штете. Она је шта више с одобравањем дочекана. Апсолутизам тога доба — вели Хелвалд'| —- био је политички израз културнога сгања, које је било потребнаФаза у развићу, онако исго неопходна, као што је болест т. ј. ранијим стањем организма неизбежна. После оних непрестаних крајина домаћих између појединих вазала, иосле доба када је било толико центара власти колико и вазала, толико разноликих погледа на правду и морал колико и вазала, после толиких насиља и тиранија сваки је с надом дочекао нов обрт стварп, сваки је жељно очекивао мир. Апсолутизам сам по себи, ма како поштен био, не може се нравдати, али он је био тада ггриродна потреба у развитку европскога друштва. Како су у Француској социјални одношаји најзамршенији били, Феудализам најнесноснији својим правима, што је прнроднодајеборбату најогорченија била, и да се ту најпре и почела. Неко је морао подлећи. Тај неко био је Феудализам, а политички наследник му апсолутизам. Али као год што ништа није вечито у друштву људском, тако и установе нису вечите, но се преживе и једна другу потискују. Апсолутизам је био политички израз културног стања те периоде, али је доцније постао штетан по само друштво и сметња прогресу његовом. Испрва аисолутизам беше носилац мисли о националном јединству, носилац нациоиалне мисли, али су на скоро династички и властољубиви интереси владаочеви потиснули националне. Као год што су вазали гледали некада на народ и земљу као приватну својину, тако исто гледао је сада и апсолутизам. 0 националној индивидуалности није могло бити ни говора, а међународним правом владало је начело, да му је задатак расправљање међусобних права и обавеза јевроиских владара. 4 ) Место домаћих крајина између вазала, сада су вођени ратови између владара, а из оних истих себичних мотива, из којих се водише и Феудалне крајине. У ратовима овим, где је цела држава суделовала, трошила се материјална и морална моћ целе државе, а не само појединих делова њезиних, као за ') Хелвалд, II., сгр. 469. 2 ) Г. Гершић стр. 87. Гласинк.,