Prosvetni glasnik

16

К А Р А

се још и то, да се касније похвали, како је ту књигу читала — ма да није то учинила. Веше потребно само мало више снаге — кад сам се одлучио, да књигу прочитам (бејах слободан и предадох се сопственој одлуци), дакле, можда ће то бити мало и опоро — али напрегнућу снагу своју мало више, па ћу то извршити. Што је овде с књигом, то је и са тисућама других ствари — од чарапе, па до гласовира. Ко не би похвалио на девојци: спвесност, окретност, чистоту, гиздавост — а све те особине зависе од карактера, ц то више, но што ми очекујемо. Када смо већ повели реч о »сићушним 1 ' стварима, да поменемо још једну. Имају мпоге уважене породице, којима је не само постанак, него и мишљење чешко — у грађанским редовима и међу племством. Несрећа, која нам задеси народ, чудновати систем васиитања и декретални утицаји с друге стране учинише, те језик чешки не би пропуштен у више кругове. Чешки народ, као политичка особа, имао је да угине, а где се и чула чешка реч, то се сматрало за простачки збор. Сада се, душа ваља, то предругојачило, али чудновати систем васпитања траје и даље. Таква узвишена девојка учи по неколико страних језика, које опет, у страху Божјем, заборавља, али језик чешки, свој матерњи језик, не сме изучавати. Па шта видимо из тога? Племићска породица, по имену — не чинимо никоме на жао, да речемо како му драго — на прилику, породица Тетве Иенељузине, има имање (добро) у средини чешкога народа. Мушки чланови те лозе називају се „историјским племством,» а женскиње им не зна ни речи чешки. Неко од њих било бп радо знати; нису баш непријатељи народном језику. Кад с њима збориш, они признају то за паметно и потребно, ма у ствари не могу то да изврше. Узрок је томе недостатак воље. Јер, када би збиља хтели, живећи међу људима, изучити њихов говор, који им непрестано звони око ува, говор, којнм се разговара цела земља, лугови и воде њезине, заиста би један месец, једно четврт лета истрајности и вежбања изменило ствар. Недостатак у девојчином карактеру лежи често у сцољним узроцима. Милујући удварање л ,1Скача, оне збуне млађани дух свој, који се на тај начин обре у свету самих Фантасија. Свесност и девојачко достојанство задобива учтивост — али, када пупољци, још неразвијени, присвајају себи таку важност, као да их је Соиг с1' атоиг прогласио за краљице, те коснатоме човеку на иоздрав једва одговарају, јер је „матор," па на тај начин и »ружан,« — разуме се, да је то комично. Има опет девојака, које се стиде нежносги, и, како изгледа, радије узимају за узор гиздавог официра, него изображену даму. Другима је опет зазорно зборити с по неким девојкама, јер се богаством својнм осећају несразмерно випш од њих. Разговоре, који се воде, и остало — нећемо овдс претресати. Има, кажу, таквих предела на земљи, у аојима мисле девојке из племићских породица, да према земљацима својим показују Бог зна какву милост, када су према њима уљудпе, док се, међу тим, дају очарати сјајем туђинаца. Виде онај сјај

звучнога метала и шарених боја, сјај смеоних речи и назадног васпитања, а код земљака својих не виде карактер и напрегнутост у послу, него се још жале на њихову неотесаност. Има иредела, где би све „богате удаваче® најрадије пошле за ненријатаље и душмане свог рођеног народа; где узвишене даме немају ни мало појма за тежње родољубивих карактера сво]е околине, ни осећаја за узвишење рода свог... Ну, нећу и даље описивати тамне стране туђих предела — све имају једно објашњење: недостатак карактера. Овде бисмо се могли дотаћи и неких празнина код наше омладине, ну, радо прелазим преко тога на лепе особине, будући нисам у стању, да на самоме себи потрем истину : да сјај свима људима засењује видидаистом тада видимо пеге на сунцу, кад га посматрамо крзЈ мрко стакло. Ко пише у прози, томе не опраштамо тако лако, као шаљивоме песнику, — стакла нећу употребљаватп, нећу опомињати, ни давати савете, алп, не бих се нигда сагласио, да је „девојка, која има карактера, 5 неприродаи појавпдана тај начин губи дражи своје. Прави узори, то су вам жене из народа. Оне по кашто одржавају целу кућу, пуне су духа, расудне и карактером саоршеније од човека. Разумна домаћица доводи у ред ону анархију, коју често ствара муж. О^Је су крепке, па опет како мудре и нежне, умеју импоновати и задовољитп човеиа. Често смо виђали, да је таква жена карактером својим надвладала свога помамног човека, који се, подлежући тренутноме расположењу, изједначио у свему са животињом. Наши писци често су сликали такву жену, о којој можемо рећи: да има карактера. За њу вреди оно, што се наводи у књизи »Беседник а : »ко је нашао добру жену, тај је нашао више од злата и бисера.« Сваки човек, који је свестан себе сама, има некаки тајнени извор за своје делање; — у тих жена то је доброта, и ко хоће да јој из даљине посматра слику, нека прочита речи, које се наводе у књизи »Ваћ1ска. ,> И када иогледамо на живот тих жена, видећемо: једно непрекидно пасмо рада, као да би оно нежно тело било од челика ; расположење и радосна резигнација, кад се год тиче породичне среће, пожртвовање, нежан дух, а ипак довољно снаге у својим подвизима — то су јунакиње материнске љубави, које су нас однеговале. Све што може топло срце Дати љубави у награду Мајке наше, мајке драге, Вама полажем на олтар хвалу! Имамо такођер жена подуззтних, одважиих, срчаних, које вазда остају у границама свога рода. Те границе не мора женскиње прекорачити, на да ипак може самостално упражњавати радњу, уирављати обимним заводом добротворним, школом, домом за сирочад, болницом и т. д. Пожртвовање даје му снаге а напредак у послу сиокојства — и то га за дуго одржава па важном месту. Дабогме, историја свију векова износи нам обично људе, као праве појаве величине — генпје у свима струкама, оне, који су оснивали и рушили читаве државе: уметнике, научаре и друге. А зар нам се жене појав-