Prosvetni glasnik

438

НАСТЛВЛ

бејаше метаФизика немоћпа спрам Факата, и вратпда се опет на појмове: „Гравитација — дејство у раздаљппу, каква је то бесмислица; како се може замишљати да тело дејствује тамо, где га нема. То треба објаснити, како постаје представа о гравитацпји." И збиља јављаху се безбројни покушаји, да би се објаснила гравитација — да бп се од појмова конструовао појав ... С каквим успехом ? Одговор на ово питање даје нам најбољу ноуку о томе, шта значи за пстинскп наш научпп напредак истраживање нозптивно, а шта пак значн мишљење метаФизичко. Астропом, придржавајући се правца позитивнога, могао је с пером у руцн, за ппсаћим столом, одредити своме другу нову, од никога до тада невпђену планету. МетаФизичар — тако се зове наравно сваки, којн мисли онако, како се та реч разуме, био он математпчар, Физичар илн шта друго — стојн и дан дањи немоћан пред питањем, шта је гравптација? У том смислу на име, у којем он ово питање разуме. Циљ је овом предавању, да вам нзнесем успехе једнога, а узалудне тежње другога иравца у нроблемима гравитације, јер ово и онако спада међу најзанпмљивије теме у историји људскога сазнања

Тачне појмове о тежи и слободном падању тела на земљу изнео је тек Галилео Галилеји, (1564.—1642.), творац модерне механике. ГГре њега владаху, без обзира на искуство, метаФизички ногледи Аристотелови. Извесна, тачна н позитивна ноука о тежи изложена је, истина, у Архимедовим расправама о равнотежи на озибу, о тежишту и тражењу његова положаја. Али ово чнсто статичко својство теже ннје имало никаквога знатнога односа према много важннјвм проблемима кинематичким, на којима се тек природа теже могла објаснити. Галилеји је сумњао, већ као 18-годишњи ђак на пизанском универсвтету, у тачност нерипатетичких назора. Он је посматрао у ппзанској цркви ламне разне велнчине, које беху обешене на ланцнма једнаке дужине. Оне су нотребовале исто време за своја клаћења, а ово време нпје зависило од величине амплитуде или досега. Колико је људи нре њега пмало прнлике за слично посматрање, па нпак нису оназили ову тако незнатну ствар! Он је пре свега закључио са свнм умесно, да тела разне тежине надају с једнаком брзином, дакле да тежина тела нема утпцаја на брзпну његова надања. Тнм се ирекннуло са сиим са нредставама

Арпстотеловим. Даље је пак Галилео открио исохронизам осцчловања, т. ј. закон, на ком се је први пут могло засновати тачно мерење мањих делова времена. Сад је почело Галилеју свитати и у другим правцима. Тела, које падају озго на ниже, добивају убрзање, т. ј. крећу се с брзином, која непрестано расте. Према дотадашњим назорима била је „тежа" тела већ само потребна за једнако кретање, а за убрзање морао се тражити други узрок. Као такав сматран је прптисак ваздуха: иза тела које пада, остане иразан простор, у који ваздух брзо улазп п својпм притиском тера тело да брже пада. Ово олабо објашњење Галилејн је напустио, а усвојио је мишљење, да је тежа сама узрок убрзању, т. ј. да је тежа то, што тслу све већу брзипу даје. Ова мнсао повукла је за собом, наравно, другу, још важнију: за. само одржавање прпобитне брзине није потребан никакав нарочит узрок. Другим речима: тело остаје нри брзини, коју је једном примило, кад се креће у свом правцу папред, ако ту нема никаква услова за промену брзине — било то с обзиром на правац нли на величину, т. ј. ако тело не добпје од неке силе потребно убрзање. Припции онерцнје, овај темељ модерне теоријске механике, би огкривен, ова наука бп основана. Еод теже остало је, да се пронађе убрзање, које она пропзводи. Галилеји је тачно закључивао и разнпм је огледима доказао, да је ово убрзање сталио, т. ј. да не зависи од тежпне и каквоће тела. Као што је нознато, оно износи готово 9,8 т. ј. за толико порасте брзина слободна тела, кад иада за један секунад. Сад је било могућно истраживати нотанко законе слободпога надања, вертпкалнога и косога хитца, кретање клатна и т. д. — пространо поље разних појава постаје приступно заједничкој дедукцнји. Док спекулација о „тешком и лаком" нпје кадра дотичне проблеме Формуловати н исказати, а камо ли да мисли на њихов склад, дотле је позитивна наука славила победу. За упознавање теже била је може бити од највеће важностн релација пзмеђу дужине клатна секунаднога и убрзања теже §, релација, која се лако могла извести из принципа механичких, које је Галилеји нсказао. Ова је релацијаомогућилатачну одредбу константе д за разна места земљине површнне, те се нашло, да она зависи од геограФСке ширине. Тако се појави новн проблем; али пре тога да вндимо, у ком се правцу развијала наука о гравитацији. Језгра васколике астрономнје било је од вајкада тумачење кретања планета. Амо долази на-