Prosvetni glasnik

ГИМНАЗИЈА И УПИВЕРСИТЕТ

да се бар новија уметност и без самосталног познавања старих народа може довољпо сазнати, онда би онај, који би заступао такво мишљење, тиме само доказао, да ни пз далека не познаје рагаику између скупљачког љубитељства уметности и науке о уметности, како она треба да се предаје на университетима. То исто вреди и за науку о језику. 0 класичној филологији не треба ни да говорим, него ћу само да напоменем, да, колико је мени познато, још ниједан једини оријенталист (зналац источних језика 1 ) није до сада тврдио, да знање грчког и латинског језика нема ннкакве вредности за његову струку, и да то знање не мора нретпоставити код својих ученпка. Оријенталисти знају врло добро, какве им користи пружа у сваком погледу проучавање класичних језнка: у Формалном правцу, што им даје темељну граматичку н лексичку извежбаност; у материјалном, што су ти језици један од најбитнијих састојака упоредне Филологије, која је оријентадистима сваки час потребна. Њпма су, даље, за њихова исиптивања нотребни грчки и римски историјски извори, а већииа оних, који се занимају књижевностпма источних народа, морају нспитати, да ли су оне н колико утицале на западне народе, или овп на источне. Ко данашње источне језике желп научити само ради њихове практичне примене, томе ће свакако и за тај пиљ бити од велике користи, ако још и другим којим језиком влада; али то није неопходно потребно. Ко пак хоће да се бави научним испптивањем нстока, његових иарода, његове исторпје и литературе, тај без класичне Филологије неће моћи с довољним уснехом решити свој задатак; с тога се университетска предавања о овим предметима могу удешавати само с погледом на такве ученике, којн су добили класичну спрему. Заиста се мора човек чудити, како се ова јасна разлика између учења језика за практпчну потребу, и научне студије језика и његова важност могла изгубити из вида, кад је миннст. нретписом ОД 7. децембра 1870. год., који је за Пруску још у снази, наређено, да новије туђе језике у университетима могу слушати, па и докторске и државне испите полагати, и они ученицп, који су исппт зрелости положили у каквој реалци првог реда, п да према томе, за учење и предавање тих језпка није потребно знање грчког језика, а из латпнског да је довољно знатп само основе. То би се могло можда одобрити, или бар не са свим одбацити, кад би се овде тицало само онакве спреме у практич') Напомеаа преводиочева.

45 5 ној уиотреби новијих језика, каква је потребна каквом послужитељу у гостиоиици, или трговачком иутнику. Алп нико неће веровати, да је на пр. за научно пронпцавање у склоп романскпх језика, па и енглеског (дакле баш опих језика, којих се овде највише тиче), са свпм све једно, знали ми романскејезике темељно, или несавршено; умели ми или не умели користити се оним многим аналогијама, које нам пружа грчки језик за објашњење повијих језика; училп ми школу класичнс Филологије потпуно илп непотпуно, и вежбали се ми мање или више у њеном методу. Кад се још има на уму, да ученика треба упутити не само у језику, већ и у шижевности новијих парода, те да некада и сам може поучавати у том своје слушаоце; кад узмемо у обзир, колико је стара књижевност утпцала на повију, и како је немогућно ову правилно оценити кад се не знају њени класични узорн; кад се има у виду и то, од колике је важиости по наставу баш у овој струци, да је и сам иаставник свој укус рано развио угледајући се на најбоље класичне писце: онда је ван сваке сумње, да је била тешка погрешка поверити овако леп и важан задатак наставннцпма, којима је грчка стародревпост можда са свим непозната, и који ни једног Омирова стиха нису чптали у орпгиналу. У напред означеној миппстарској паредби признаје се важност класичних језпка по успешно учење немачког језика, јер се само од учеппка, који се баве туђим новијим језицима, не тражи доказ о гимназиској зрелости. Према свем што до сада напоменусмо, ван сваке је сумње, да је темељпо изучавање немачког језика п нсмачке књижевности немогућно без знања грчког п латинског језика; да нико нпје у стању научно схватити граматпку, строј и историју немачког језика, ако не зна старе језике, или пх је само овлаш учио; да нико неће умети себи сгворити правилну слику о развпћу немачке нациоиалне литературе, ако непознаје старе класичне списе, који су тако пресудно на њу утицали. Чудновата је пак педоследност, кад се све то одобрава за учење немачког језпка, а сматра се за непотребно прп учењу осталнх новијпх језика и књижевности. С много више разлога моћи ће брапити своје мишљење онп, који налазе да за математичке и ириродне науке хуманпстичка спрема није погребна, и да се време, које би се утрошнло па ту спрему, могло употребити било за учење самих тих научних струка, било за новпје језике и друге ствари од практичне користи. Јер, и ако наша математика и наука о прпроди воде своје порекло такође од Грка ипак оне, према даиашњем њихову стању развитка, нису у тако тесној вези с науком старих народа,