Prosvetni glasnik

ЈИРЕЧЕК О

БУГАРСКОЈ

473

82) с 1580 учитеља и 180 учитељица. У Источној Румелији билоје 1881 годипе 846 бугарских основних школа с 48.094 ђака. — Осам година доцнвје, 1888Ј89, била су у основним школама 172.183 ученика од 6 до 12 година: 129.977 дечака, 42.206 девојчица. Од тога броја долазе на бугарске школе 113.008, на турске 52.262, грчке 8.456, јеврејске 1854, јерменске 746, католичке 607, иротестанске 128, румувске 122 детета. Учитеља су имали иравославни 3432 (међу н>има 457 учитељица), мухамедовци 1371 (48 учитељица), Јеврејн 51 (5 учит.), католици 23 (9 учит.), Јермени 15 (3 учит.), и протестанти 21 (7 учит.), свега 4386 учитеља и 537 учитељина" Учитељи и учитељице морају имати потребну спрему, завоном одређену, и по ступњу те. снреме, али без разлике пола, добивају годншње илате по 400, 800 или 1200 динара. По селима се један део те плате пздаје у натури (житу), стану и јестиву. Средње школе плаћа држава. Три нижа разреда одговарају основној школи, четири виша чине праву гимназцју — класичку пли реалну; стари (класички) језици предају се само у тим вишим разредпма. Занимљива је напомена, да су при утврђивању наставних програма „против увођења класичких језика (раније се латински језик почињао од првог разреда) устајали многи, а нарочито васпитапицп руских школа. Грчки језик нико не воли због националне омразе. Од нових језика обавезни су руски и Француски; само се у подунавским градовима Француски замењује немачким" (стр. 250). Најглаввије од ових средњих школа смештене су у новим, за овдешње прилике сјајним, зградама. Ј ) Стр. 247. немачког изворника. — Занимљива је и пишчева белешка о државпом иадзору основних школа. У Бугарској су одмах уведени школски инспектори (стари), али како писац вели: »Противу њих се непрестано у Собранију дизада велика опозиција, јер за дуго није било подобних за тај посао снага, а многи од одређених надзорника, често старији људи, сматраху свој положај као синекуру и по селима се виђаху врло ретко. Влада се помогла године 1885-те једним особитим начином: начанила је надзорнике изборним. Бнрачи су били члааови окружног представништва, градских епитропија (црквених одбора) и по 2 члана сваке сеоске енитропије. Ко добије већину, био је постављан кнежевским указом на 3 године; сврх тога се тражило да има најмање 2о година, да је свршио средњу школу, да је био 3 године учитељ и да је беспрекорног владања. Инспектору је дужност, да надзирава учитеље. школске зграде и наставу, да расправља сукобе и да чува старине, увек у додиру с пречектуром и сталним окружним одбором. Разуме се да путем избора долажаху ва та места често лица без довољне педагошве спреме, која су се морала старати о том, да својом строгошћу не проиграју наклоност својих бирача за потоњу периоду. Врло чудновато је тада у иностранству звонило, кад се у новинама читао овакав телеграм из СоФије: „При изборима школских надзорника свуда је победила владина странка." Тек у год. 1890 укинут је овај изборни систем, и надзорнике опет нменује влада непосредно« (стр. 248). Ни ова ни она напред белешка о броју насгавника и деце по школама није наведева у руском вреводу. Прев. ЦРОСВЕТНИ ТДАСВНБ 1892,

Наставнички је персонал (сада је 286 људи) у почетку с великом муком био прибављен; у софиској гимназији (у оба одељења 529 ученика) једно време су помагали и чиновници министарства просвете, е да би нову установу повели правим пугем. Доцније се број наставника брзо умножио младим Бугарима, који се враћаху из университета. Сада је туђииаца, аустриских Словена (Чеха, Хрвата п Словенаца) врло мало; испрва су они били преко потребни као филолози , учитељи цртања и математике, и били су врло корисни својом вредноћом и знањем правплнога школског метода. Најпосле је и диктовање лекција замењено школским књигама, које су опет већином на брзу руку израђене или нетачно преведене, особито у термпнологији. »Политички су метежи имали, најпосле, врло рђав утпцај на школу. Партије су се користиле ученицама, као агитаторима при изборима, а доцније, као партије на влади, морале су трпети све њихове рђаве иступе, те је долазило и до бурних ученичких зборова, издавања прокламација п брошура противу наставннка, па чак и до јавне побуне. Огњиште је томе било у Пловдиву, где су се год. 1884, још у време одвојености Источне Румелије, појавили први покрети ове врсте; у кнежевини се у то доба школски нереди нису могли ни замислити. После уједињења (Источне Румелије с Бугарском) зло је постало свеопште, ученици подивљаше, наставници изгубише сваки ауторитет, па су на по неким местима били чак и злостављани. Влада је за дуго трпела такво стање, али је најпосле била прннуђена умешаги се с оштрим мерама. «Ради вишег образовања Бугари морају походити велике школе на страни. Избор њихов одлучују различне прилике: често мода, када многи иду путем којим је већ пошла која група раније, за тим ступањ скупоће, чему штедљиви Бугарип поклања особату пажњу, климатске погодбе, услед којих многи претпостављају Загреб, сродан по начину живота и по језику, и топлу јужну Француску, него хладни север, и најпосле, у случају стипендије, воља бугарске владе, мецената или добротворних друштава. Већина иде у Русију (Одеса, Еијев, Москва), Аустрпју (Загреб и Праг), у Немачку (Минхен, Хајделберг, Лајнциг), у Швајцарску (Дирих, Женева) и у Француску (Париз, Монпелје и Е). Број ових студената варака између 250 и 400. Већина су правници, техничари (ипџпнпрп) и медицинари. Државне стипендије, од 2200 до 2400 дипара, које су год. 1889 чиниле суму од 213.000 динара, дају се по одлуци мннисгарскога савета; стипендисти су дужни бити редовни слушаоци и полагати све прописне испите. Школовање на врло различним језицима и у разним земљама изазива по некад код куће оштре несугласице п сукобе, на прилпку, међу лекарима плп правницима разних школа" '). ') Стр. 251. 61