Prosvetni glasnik

474

наука И НАСТАВА

Често се говорило о оснивању бугарског университета, и први корак томе учинио је год. 1887-ме министар просвете Вванчов, који-је завео „вшпи педагошкп курс" при соф В ској гимназији; тај би течај требало да спрема за наставнички посао. „Године 1888Ј89 бпло је отворено одељење истор.-Филолошко, а год. 1889|90 матем.-Физичко. У тој импровизованој „вишој школи" Ј ) раде сада (крајем 1890 годпне) 12 наставних сиага — пређашњи бугарски министри, којих се већ накупио велики број, скоро постали домаћи доктори филосоФије и кемије, пеколики гимназпски проФесори итд., с ректором на челу, кога бирају сваке године. Слушалаца има свега на 70. Курс треба да траје три године с испитпма по семестрима и с државним испптом на свршетку, када се добива диплома, која ће битп уједно и сведочанство за проФесорску службу. Мисли ли се отварати и правнички курс — није нам познато" (стр. 252). Било би дуго заустављати се на свима занимљивим разноликим подацима, које нам пружа књига Јиречкова за познанство са земљом, народом и његовим сувременим политичким и друштвеним стањем. Из примера које смо наводили могаојечиталац увидети како је марљиво израђен овај посао ц како непристрасно аутор суди о стварима које се данас толико претресају и посебице осуђују. Проживевши неколико година у Бугарској, аутор је могао видети бугарски живот тако близу, како се то врло ретко може десити туђинцу; наравно, за толико време свога бављења, особито због близине круговима који управљају, аутор је морао имати и доста непосреднога искуства, сретати се и с бољим и с горим странама народнога живота и карактера, и као једна од најглавнијих заслуга његова рада, сем пажљивог Фактнчког проучавања излази она објективност, која се у оваким случајима јавља као врло ретка особина. У Бугарској је књига Јиречкова, чини мп се, напшла на велико иризнање. Бугарско министарство просвете издаје од неког времена свој »СборникЂ за народни умотворенил, наука и книжнина," и у последњој (V, за 1891 год.) свесци тога зборника изишао је доста простран приказ Јиречкова списа од др. Шишманова: критичар чини неке детаљне исправке, али у целини не може довољно да похвали како пространо знање пишчево, тако и достојно излагање и непристрасност. Колико су потребне оваке Фактичне и објективне студиЈе, довољно је познато; можда би оне ') Државним буџетом аа 1892 годину одређеио Је на ово „Висшето Училиште" у С офији 120.000 динара (за пдату редовнин и награду ванредним наставнидама). Прев. у нас биле још потребније. Ослобођење Бугарске било је ствар руске владе и жртава рускога народа: интересовање судбином ослобођенога народа, и политичком и моралном, врло је природно и законито; оно се продужује, тако рећи, и у научној традицији, јер су баш у руској науци били извршепи значајни радови, који открише бугарску старину и њено значење у судбини православнога Словенства; у руској литератури су биле изречепе нрве одушевљене наде на бугарско ослобођење и препорођај — у очи рата у руском се друштву показало много лепога покрета и симпатија према народу, коме је, најносле, дошло време да изиђе из многовековнога ропства. На жалост, око тога времева у маси нашега друштва била је врло мало позната псторија и карактер овога народа, и руска наука о Словенству, која је некада уложпла толико труда у испитивање бугарске старпне, од седамдесетих година па до сада није изнела ништа сличио радовима Јиречковим ; за нашу науку Бугари као да су интересни само у XII веку! Међу тим, ближа студпја сувремених одиошаја бугарског народа могла би нам разјаснити оно мутно стање ствари, услед кога се Бугарска, ослобођена Русијом, на првпм корацима своје самосталности показује као њен непријатељ. У прво доба то би се учинило неверојетно; али то се догодило. Један део „јавнога мњења" обасипао је бугарски народ или његове управљаче прекорима и грдњом; али баш само толико трајање непријатељских или затегнутих одношаја требадо би да изазове жељу, да се иронађу сви узроци тако ненормалног појава, п они би се, јамачно , нашли још у каквим приликама осем политичке пнтриге и частољубља појединих лица или појединих нартија. У том би случају било од особитога значаја кад се јавно мњење не би хранило само раздраженим новинарским чланцима, него би се могло наслонитп и на беспристрасне Фактичке студије. Истина, за такве би студије могле бити потребне критичарске погодбе, каквих наша литература нема довољно, а тако исто била би можда потребна и шира садржина научних интереса наше науке о Словенству, осем археолошкога „гелертерства" нли учених Фантазија, у које оно врло често, једно за другим, упада. Наша славпстика за све време свога живота није показала никакав једноставан и потпун рад у програму Јиречкове књиге, —једини пример сличне врсте чини спис П. А. Ровинскога о малој Црној Гори (изишла прва свеска; друга се очекује). Не улазећи у тешко питање о садашњем по1 ложају руско-бугарскпх одношаја, за чију су ненор-