Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА ч

Стран неки човјек, покрупан, ћелав, обрве веће него код гдјекојих људи бркови, брк подебљи, високо чело, поглед одвећ озбил>ан, ношиво ванрелно, за њим носе путнички сандук — то је био Сима Милутиновић ! Мој тутор га срдачно дочека ; по свој прилици знао је за његов долазак, и сам га је к себи понудио. У истој кући седио је и капетан Пачић. Та је кућа у српској вароши позната под именом „златни јелен и , од које бјеше мој тутор неки вицегосподар. Сима се смјести баш у мојој соби, и то по својој жељи, да самном пребуде. Од кућевних чујем, да ће се ту подуже бавити, што ми баш не бјеше по вољи, јер са тако бркатим човјеком не бих рад сједити. Али мене нико не слуша, те морадох лијепо око Симе. Сима се дакле са свим укућио, те је скупа с нама и ручавао и вечеравао. Мало по мало упознадох се с њиме." Ближи тај додир са Симом изазвао је у Јаше, тада тринаестогодишњега дечака, прву песмицу, која је штампана у Србском народном листу 1838. год., бр. 11. Ове песмице од 28 стихова, а на којој се опажа и утицај Симина митологисања, почетак гласи : «3драв ми био, Симо Сарајевче! Здрав ми био познани јуначе, Јунак јееи, те не само мишцом, Него свачим човек чим мож' бити —!! Докле ћеш се са стихови бавит' ? И н>и ради борит' за првенство: Омир с' диви а Виргил се клони, Слушајући твоје миле песме.® Мало даље Јаша прича, како се упознао Сима пре неке године, када је кроз Будим пропутовао (биће дакле 1836.), у кући Димићевој, са одвећ паметном и родољубивом Српкињом, Маријом Поповићевом, која је добро разумевала Србијанку. Код неких стихова било је неких забележака, а сваки је стих објашњавала у правом смислу пишчеву. То се Сими необично допадне и назове је «Пунктаторком.» Запроси је и она пристане. На страни 245.: „Пролазише дани и мјесеци. У Пешти и у Будиму чуо се међу Србима глас, а многи је желио, да се упозна са овим необичним српским пјесником. Млади Срби из универзитета тражили су прилике, да се са Симом упознаду. Новинари српски, Тоша Павловић и Арнот, јако су га уважавали.... Сва младеж гледала је у Симу као у сунце, и каткад је узаимала од његове

свјетлости по који зрак. Многи су му подражавали, али ниједан срећно. Сима је међу свима био као орао међу царићима. Воља к писању била је велика, већа него данас, али полет ума и срца стењао је у хуђим оковима. „Народни Лист м бјеше потопљен одама на а тезоименитства и важних и неважних људи; списатељство од ласкања начинило занат, а у том хаосу тек је кад и кад Сима као метеор све освијетлио." На другом месту (260. стр.) опет вели: „Сима се у Будиму бавио више од године дана, очекујући промјену своје судбине. Али и његово се небо бјеше мало разведрило, јер на један пут стиже му глас, да су му опет ствари у ред дошле. Дођоше и новци; сад му само остаде, да се ожени „Пунктаторком», па да иде с њоме у Србију. — Једно јутро у пролеће, пробуди ме Сима у два сахата: „Устај, Јакшо! водићу те некуда, па добро упамти, све што ћеш видјети!" Питам га, шта ће то да буде; не ће да ми каже. Води ме далеко у будимске брегове. Станимо се на једном красном узвишеном мјесту, откуда се све у наоколо видјело. Мало почекасмо, кад али дођу многи млади људи, сами ђаци. Сунце се још није појавило, тек се румен зрачна показиваше, вријеме је било тихо, роса пада, шумски мирис од свуда, кад на један пут метнуше Сими вјенац на главу, почеше у хору сви пјевати, те тако млади Срби својим усрђем овјенчаше свога највећег пјесника. Иза тога догађаја сви се разиђосмо. — Послије неколико сахата Сима се лијепо обуче, ухвати ме за руку и одведе «Пунктаторци в . Кад тамо, све је за свадбу приправно. Сима се са «Пунктаторком® вјенчао, доживио је своју највећу жељу. — Мјесец два дана бавио се још у Будиму, па је за тим отишао у Биоград. Прије него што ће отићи, срдачно се опростио са свима својима. Мени ожалошћеном рекао је: «Бог нека те чува, Јакшо; буди честит, па се не бој никога, ма да је тежак пут поштенога жића; духом и срцем јунак не уклања се испред сметње, не руши ма се и сам срушио; опомени се Чубра, твога побратима, који те у срцу носи!» Тад ме је пошљедњи пут пољубио Чубра у чело, и ја њега. Нијесмо се више никад видјели." У «Голубици» II., за год. 1840., стр. 18*^., штампани су «Стихови, приликом одласка преузвишеиог Србина, Симвона Милутино-