Prosvetni glasnik

512

тар министарства просвете, испусти евоју паћеничку душу 30. декембра 1847. 92 ) год. Престао је тада да се мучи, да живи животом земаљским, да би живео у памети нотомака! Тек када се разнео глас по Београду о смрти тога скроз идејалисте, родољуба и песника над песницима, сетише се шта је Сима вредио, каке има заслуге за српску државу, српски народ. Власти похиташе, да му одаду достојну — последњу почаст. Пријатељи и знанци прикупише прилоге, да га што свечаније сахране. Те тако на ново лето 1848. испратише га до вечне куће све школе, сви наставници, чиновници, многи великаши и мноштво грађана. Свечанијега тужнога иохода Београд не беше запамтио дотле. Сима је укопан код Маркове цркве у Београду. Поред њега почивају три његова добра пријатеља, три вредна радника на српској књизи, Јоаким Вујић, Вук. Радишић и Глиша Возаровић. Који гроб скрива земне остатке Симине, не зна се тачно. Није се знало ни после године дана. У последње доба писало се доста о том. 93 ) Мени се чини, да је најповољније решио Јов. Ђорђевић, који наводи речи сродника Спмина, пок. Панте Бесарића, те би по том гроб Симин делила од његове жене Марије (која је умрла 1876.) плоча неке Смиљане СтеФановић, а Јоакима Вујића од Возаровића. Када би се прекопало, ласно би се разазнао од костура Јоакимова. јер Сима је сахрањен с иконом св. Срђа, коју је донео из Русије, а и крупних је костију. Новине ондашње достојно ожалише Симу. Српске Новине у своме првом броју од 184». године донеше врло дирљив некролог, који гласи : „Жалост, велику жалост доносимо у овоме првоме листу, Петнаеста година започиње новинама нашим, и известитељу Србских Новина није се још рука задркгала ! Данас му дркће рука, дух изнеможе, иеро пада ! ! Умуче глас, који је опевао срећу Српскога оружја, пукоше жице на лири, 92 ) У- Мидићевића Помениву стоји, да је умрво 51-декеибра и као члан аиедације. Обоје ие стоји. Новаковић, Шиетић (Срп. Свет,151.) уаимају 1848., као годину смрти. — Не стији, што у Седмиди за 1858. годину стоји, да бар од 1880. није Сима никад био у невољи и сиротиња. 93 ) Види Јавор аа 1891., бр. 43., 47., 49., 51. г В.)рђевић је Јов. иисао у Јавору 49. броју.

која је славу Срба по свету разнела: певац Србијаике лежи у недру матере земље ! ! ! Ах несрећна судбино људска, ти страховито чудовиште, које ни именовати не смем, ти неумитни свејадце, који под величанственима тријумФима сва земна давиш и гуташ, ти свирепа смрти, која сва на земљи — као сунце росу — спираш, угасила си нам сада сјајну звезду прве величине на небу Србславскоме ! Симвон Милутиновић Сарајлија, јединствени велики иесник српски, 30. пр. м. м. пр. г. у вече, вечним сном усиу, оставивши за собом сироту удовицу и нејачког јединца сина ! «Плачи, о ти! как нарекутп, род или илемл или отечество! алачи!!" Као што беснујућег мора бурнима таласима разбијену лађу бездна прогутава : тако нама и њега тужна смрт вечито порази! До јуче је у средини нашој био, до јуче му се глас његове силне душе ио свету српском орио") : сада смрт све пресече, смрт која летећи течај живота човеческог у његовим источницима загушује, као што најбистрији иоток загуши песковита брежина кад се доле одрони." Сада долази кратка биограФија. Вели се, да је умрво као секретар мин. просвете. 11о том се описује погреб овим речма : «Српско му тело, које су на спроводу наизменце носили сви његови почитатељи, од највиших државних чиновника до најнижих грађана, јуче 94 ) је по подне ногребено пристојним жалосним торжеством, које је од два сата ио подне до шест у вече трајало. Сва овдашња училишна младеж, сви чиновници и множина исти(х) великодостојника земаљсшцх) и месни(х) грађана разнога реда и иола пратила је жалосни спровод са сузним очима и смртним лицем. На опелу у Саборној цркви, при ком је више свештеника чинодејствовало, Њег. је Високопр. г. Митрополит очитао разрешителну молитву, а г. А. Е. М. Синђел Сава Јовшић држао је жалосном \оржеству овом сходно слово. На гробу пак I'. проФесор Исидор Стојановић, у име свију књижевника српских, говорио је надгробно слово, у ком је достојно оценио заслуге и оплакао судбину славног покојника нашег. После тога су још *) Између осталих сииса ос.тала у рукопису недовр« шена трагедија Карађорђе. 94 ) 1. јануара 1848., новине су иак од 2. јануара.