Prosvetni glasnik

540

ниш, имао бн равлога да награду тражиш за свој труд, коју кад бих ти ја дао, не бих морао да ти за то будем обвезан као што није ни купац за готов новац продавцу; али ако си ти склон да ми цз чистог пријатељства и угледа, као што владаоцу доликује, без накнаде помогнеш, прво ћеш и прво учинити дело себе достојно, јер нећеш војевати за награду као што ради светипа и замерни људи, него из пријатељства за част и славу — а друго гиме добиваш много више него што иштеш, јер ако ти мене као грчкога цара стечеш за приснога прнјатеља себи, онда нећеш сматрати као своју својину само градове од Христупоља или Солуна па до гранпце твоје државе, него и острва, и Византију и осталу Тракију, пошто је, како мудраци веле: „цријатељско заједничко," а што је у оваком односу најлепшег плода, част и дику, пожњећеш најобилатије." „Ако дакле, слушајући мене, презреш сваку маленкост и помогнеш ми без награде, учинићеш дело обојице нас достојно; а ако ти разумеш, да само уступањем грчких градова може бити помоћи, онда кажи нам отворено да бисмо знали предузети нешто што би, помоћу Бога, било нам од користи. Али знај, знај потврдо, да својевољно нећемо уступити не само многе и дивне градове које захтеваш, него не би без бола заменили ни најгори са нашим и наше деце спасењем" (гл. 44.). Краљ се дивљаше јачини духа и постојанству императора у невољи, али и жао га беше што га не склони на уступке. Ераљица Јелена беше ту, и назирући мисли свога мужа, увиде да га је императорово непопуштање немило дирнуло, па у зебњи да због тога не узме цара у злу вољу, стаде их одвраћати од овога разговора и одазва краља на страну. Затим позове још двадесет четири великаша у веће, у коме стаде овако беседити (гл. 44.): „Да до наше воље стоји, хоћемо ли добро или зло учинити грчком цару, који нам је дошао, нико нам ни откуд не спори; али треба размислити, чему се од двога треба приволети па да се покажеио свесни и да себи добра желимо. Ако зло пригрлимо, онда треба или га просто убити, или га отерати, што но кажу, празних руку, неудостојивши га ни помоћи ни саучешћа у беди. Што се самога убијства тиче, ја не знам ко би тако нечовечне и свирепе нарави био, да се или сам на то одважп или другога на такво гнусно дело наговори; почем је такова дрскост пред самим Богом мрска, а пред светом јасан доказ последње огрезлости и неваљалству. Јер, немилостиво злостављати садањег грчког цара, који је много година и пре његовог доласка на то достојанство такође владао, и кога

су сви, и Јелинп и странци, волели и поштовали због његове урођене благости, мудрости и наклоности свему што је узвишено; злоставити га, рекох, кад га је нестална еудбина нама довела, место да га заштитнмо: не би бпло само свирепо и нечовечно, него ће нас с правом окаљати безбожним злочинством, од кога се и сама грозим и вас саветујем да га се гнушате. Но и кад бисмо га онако напразно отпустили, опет би нам свакп разуман пребацио да смо нехатни, и не само да би нас паметни људи с правом држали за неспособне племенитих осећања, него би нам рекли да не знамо шта је добро и корисно, кад бисмо ми, имајући међу нама мужа, чије пријатељство многи владаоци велпким трудом тражише и које бисмо ми први могли добити једино из наивности одбили. Па и ако му икада испадне за руком да опет завлада Грцима, сећајући се да смо га, кад нам је дошао, празна отпустили и јЈш га непријатељима издали — а дапас заиста само наш отказ може га отерати — с правом ће нам злопамтити и све наше злостављати под разним и довољним изговорима, а и садашњим, који ће издајством назвати. Због свега овога ја не налазим да је пробитачно отпустити га празних руку." „Остало би дакле да му помогнемо, па било за накнаду градова, које игптемо, или и без накнаде, само части и угледа ради. Кад би он хтео да нам уступи градове, то би и мени самој. било милије и повољније; али он, као што га видпмо, тако Је далеко од помисли да учпни нешто недостојно, прнморан садашњом нуждом и невољом, да ба пре волео, као што изјави, да прегори спасење своје, и своје деце и свију својих, него што би прегорео и најхуђи градић своје отаџбине. Кад дакле ствар овако стоји и кад се он изрази достојно слободна човека и владаоца, то ја налазим за најбоље па и вама предлажем: да му учинимо по захтеву, остављајући на страну све ниске и користољубиве рачуне, да га свом снагом помогнемо и њему грчку власт задобијемо, уверени да глас, који ћемо у свету тиместећи, ињегово пријатељство и савез, које многи желе а нико не добива, неће нам мању корист донети него ли захтевани градови, и да њега без невоље отуримо само што га нисмо умели оценити из хрђавог схватања својих интереса. Једино што мислим да треба од њега захтевати то је: да нас увери заклетвом, да ће нам до смрти остати пријатељ и савезник, и да ни једну од оних варошп које већ држимо и које смо сами или претци наши од грчке државе освојили, неће захтевати да му вратимо, нити ће нам их оружјем отимати кад се на престо успостави. А на ову погодбу, мислим, да ће и он лако пристати, јер је правична а не даје