Prosvetni glasnik

ВИЗАНТИЈЕ

и шша п детету (Урошу) и српском господарству славна будућност. Краљ п краљица, саслушавши Ливера, с места се врате, да дочекају императора, а пред собом послаше Богдава, Диверовог брата, да цоздрави цара, и да му јавн да ће и они брзо доћи. Император, чим дозна да краљ с краљицом долази, отпоздрави их и изјави им велику захвалност на пријател >С1ву, па се диже из Скопља и дође на место названо са своје лепоте Пауње ( Таш ). У околиии вароши Прпштине, саста се с краљем, који већ беше ту са женом. Краљ и краљица дочекаше императора неисказаним призрењем и љубазношћу, радујући се његовом доласку, и честитајући себи што нх Је удостојио походе. Краљ је у свачему претпостављао себи имиератора и као старијему уступао је првенство. У путу, пуштао га напред; при обеду, на челу, и у свакој га је прилпци одликовао. Код Срба је постајао стари обичај да, кад којп зпатнији племић и моћан властелин, носле дужег времена дође своме владаону на прво подворење, обојица одседну коње, и прво је млађи грлио владаоца, а иосле се у уста љубпли. Ирп другом пак састанку, млађп већ није морао сјахати с коња, него је јашући здравио владаоца. Сад пак нареди краљ да се према њему и опет придржавају старога обичаја, а према императору да се држе грчкога обреда ; да т. ј. при сваком сусрету сјахују, апри првом, још из далека, па пешице даприлазе н у колено га љубе. Али чудновато је што краљ, п ка Д је у друштву с пмператором био, па би случајЕо срео неког српског великаша, по обичају се на поздрав властелина скидао, а пмператор се јашући здравпо. А кад је посећавао краља у двору (а посећавао га сваки дан готово, јер краљ, желећи Да му боравак учини што прпјатпијпм код себе, нпје давао да дуго седи сам у његовом стану), наредио је да га млађа властела предусрета пешке пред двориштем, старија пак и достојницп, у дворпшту; а сам га је предусретао у предсобљу, или је прилазио до места сјахивања. Не мању му је пажњу указивала и краљица Јелена, надмећући се, да у ничему не изостане иза свога мјжп , за све време императоровог бављења код њпх. Кад после весеља и гошћена, чпме му је, особито у почетку, више дана указивао своју наклоност, краљ упита имиератора: чега се ради До а ега потрудио н жели ли што год од њега ? имиератор му одговори, да је дошао прво из приЈа'1ељства, јер, по његову мишљењу, пишта лепше ни паметније за људе разумом обдарене, од сталног и пстивитог пријатељства; а после, и ако би мсаао и хтео да иу неку помоћ даде, којом би се 10! ао ^рбтвтп у своју домовину. ,Јер, мислим да

није теби вепознато, шта ми је преко гдаве прешло, особито за ово девет месецп, откад је међу Грцима рат букнуо, како су ме моји суилеменици омрзли за нрава Бога, и дигли крвнички рат, н како су ме приврженици изневерили, пребегавши непријатељима. А ако ми нећеш да помогнеш, онда ми отворено кажн, како бисмо бар могли промислити шта нам осгаје да радимо. Немој се пак чудити што ти рекох „ако би могао", јер тиме ја не мислим да ти слабост прнпишем, него што знам да је сваком смртном у пуној власти што год хтети, али не и моћи. Често прилике ограниче моћ п оних које сматрају за најмоћније, или што силнији непријатељ крене рат противу њнх, или што су намернп да сами завојиште на суседне народе. Ето зашто дакле рекох „ако би могао", што не треба да те вређа, јер се то више пута у животу дешава." Доцније је тек имчератор признао да је то краљу навалице рекао, како би и краљ самим његовнм речима прпстојно се могао изговорити, кад му не би хтео помоћи." А прилично сам се и бојао, рече, да ми не постанеш одмагач место номагача, па да мн се услед тога изроди гњев и мржња". А краљ: „Врло си добро, рече, учинио царе, што си ми зпачење своје речи објаснио, јер ме запста доста неугодно поче да дира сумња, да ти не знаш колико самја сад моћан, кад тако гонорпш; но сад кад ми ту сумњу уклони, ево тп и ја моје мисли откривам. Иротиву твојих неиријатеља ја нмам силе и одвише, и радо ћу ти помоћи, само ако и ти хоћеш." Император, одговарајући, захвали краљу на указаном му пријатељству и готовостп, али није рааумевао на ппа ппљају речи: „само ако н ти хоћеш". Објашњавајућп се Душан, заиска као награду савеза све грчке градове, заиадно од Христупоља, или од Солуна, ако је оно прво иретерано. „Да не бпсмо, рече, узалуд огромно благо трошпли око рата за твоју корист, и ризиковали се противу целе грчке империје. Ми нисмо никада нп за своју рођену корист предузели, да оружјем чак до Тракије или даље пођемо, па мислим да је ово најпробитачније за тебе ; јер одрећи се онога чега ниси господар, не користиш само себи и својпма, него и потомству твоме, јертим можеш оборити непријатеље своје, па да ти и осталп градови прииадну. Треба дакле да се овим задовољиш и да не тераш даље. него што време и ирилике допуштају постићп." »Ираво си, одговори император, уценио награду савеза, труд и ратне жртве; јер заиста нико паметан не бн се драговољно ни трудио ни патио, ако му за то није ујемчена и нека награда Па и ти, кад не бп савезом хтео да ми неку доброту учи-