Prosvetni glasnik

ИСТОРИЈА

ВИЗАНТИЈЕ

543

свесрдно, не презајући да ће их какво зло од њега снаћи. Ливер пак на само замоди краља, да се код пмператора заузме, како би му кћер заручио за свог млађег сина Мануида, јер је начуо да ће Срђ због посдедњег рата раскинути просидбу његове ћерке, која је са истим Мануидом бида заручена, још док је император Андроник живео. Краљу се учинп да је нримедба војсковођа оправдана и увиђавна, те одмах каза имнератору шта су му војводе говорпде, и саветова му да им ту жељу испуни, да би га с новерењем и већом вољом пратиде. А најпосле га замодн, да Љгеерову кћер заручи с љеговим сином па да се не обазире тодико на раздику стадежа кодико на важност цнља који се у тадашњој придиди тим путем могао постићи. Јер сем што бц тај брак, говорио је краљ, обрадовао све Србе, задобио би још имиератор и Л.ивера не само као прлјатеља и савезника, него као оданог слугу, готова да све по њега корисно радо учинп, као што је Ливер сам обећавао. „Моје је заузнмање, рече краљ, н доказ искрености и простодушностп с моје стране, допуштајући и нотпомажући наивно, да се један мој најспднији вдастедин сроди с тобом, коме јавни обећа да ће све чинити у твоју корист, само ако му ћерку узмеш за твога сина." Ади се ово ннје могдо приписати (веди пмператор) краљевој доброј вољи колико Ливеровом богаству и велемоћностп, коју је у толикој мери имао код Срба, да се сам краљ либио увредити га. Ово је краљ говорио у Л.иверовом нрпсуству, а император, видев да су оба ова преддога у тој прилицп корисна, изјавп да пристаје на њих, ади одби од себе сумњу, као да би икада радио о гдави савезничкој војсци. „Ја у тодпко мање умем сличном наградом наградиги пријатеље своје, у колико сам делом засведочио, да се нисам ни према својим јавнпм непријатељнма таквим средствима служио." Императорје даље говорпо, да не би он први тазбину кварио, да није саи Срђ одустао. „А ако сада, рече, моме спиу другу вереницу просим, није до мене кривица, не само из наведених узрока, лего и што просидба није такпм веаама освећена, да се не може развести; а да смо до заклетве били дошли, ја нросидбу не бих ни из каквих узрока кварио." Услед тога се император изразп да им сина оставља као будућег зета Л.иверовог, а н за умирење војске, те да нема ни најмање узрока бојати се ма каква зда од његове стране, ади под погодбом да му сиа не остане на свагда у тазбини, него и оцу оде кад га буде позвао. Кад Ливер чу да имиератор пристаје водпти његову ћерку своме сину, покдони му се и пољуби у кодено и дубоко захвали и цару на милости п краљу на посредовању; ади просидба се само уго-

вори, а заклетве и прстеаски дарови, које је обичај изискивао, изосташе. Гд. 49. —51. После свега император се подјесен крену с војском, која беше већ готова, а краљ и краљица, испратише га до границе. Ту се опросте и врате, а император се зауставп чак пред Серезом, где се построји и улогорп проведавши три данапреговарајући са Сережанима, да му се на леп начин предаду. Сережани који беху као и увек готови да се императору успротиве, бацаху се с бедема на иарламентара камењем и стрелама; али је зато и његова војска хладнокрвно пустошида земљу као непријатељску. Ну док се ово око Сереза радидо, Вракто, најоддичнијп војсковођа, разболе се, те војска у догору издапгуби једапаест дана. Кад се Вракто ириднже, ободе Ливер, и мораде се чекатч још толико и више дана. Кад и Ливер оздрави, остаде се старешине поразболеваше и готово сва војска, једући меса и меда, чиме је земља изобиловала; неумереним пак пијењем шире патила је од запаљења п грознице, а доста је њих и пропало. Самих војника умрло је до 1500, сем старешина. Једино је императорова дружина била поштеђепа од бодестп. Апокавко пак, чув да је император са српском војском улогорен пред Серезом у намери да иде у Дидимотпх, опреми на брзу руку Флоту у Христупољ, а сувим војску, да чува пролазе у Тракију. Срби, једно због болести и помора,, а друго и кад дознаше да су теснаце заузели Грци, хтедоше се вратитн. Ммператор, видећи да није шала у тако жалосном стању здравља приморавати их да остану, сазва све поглаваре и кнезове у збор, и стаде нх храбрпти да не клону духом и да не мисле да је тај привидни неуспех Бог зна каква недаћа, јер не треба смести с ума, да се све управља по Божјој промисли, која никад неће учинити нешто непотребно. „Све, рече, треба добре воље сноситп, јер све Бог у нашу корнст обрће. За сад ћемо се вратити кућама, а кроз кратко време ћемо опет на Дидимотих, ако је Богу воља." Срби, премда се из свег срца радоваху отпусту, опет, да се не бп императору замерили и да не би изгледало као да их но морању отпушта, одушевљено му захвалише на савету ; а Впзантинци, чим се видеше сами, предадоше се паници и очајању, и сви покушаји царевп да их охрабри осташе узалудни. Они се побунише и приђоше непријатељима, те опет дадоше повода Апокавковцима да свечано славе сјајне победе по капелама Византије. Император са пет стотина другова, који му верни осташе, упутп се из Сереза у Едесу, коју је краљ опсађивао п већ био освојио, подмитив становнике. Император, подсећајући га на закдетву и уговор, у 70*