Prosvetni glasnik

НАДРАЖЉИВОСТ

545

једнаке половине. У ћеличиној цлазми не наступају комнлнковапа диФеренцирања, него се илп просто у средини убере, као већином у живошњском царству. или се јединм чврстпм тином предвоји у обе нове ћелице, као што обично бива у бпљном царству. На са свим сличан начин, као што се црлокупна ћелнчпна илазма дели, тако се деле и ноједини хроматоФори, јер и хроматоФорп не постају са свим пзнова; они пронзлазе опет нз хромато Фора. У опшге, наука пе зна, да могу слободно да постану ћеличина једра, центросоме, хроматоФорп и читаве ћелпце; истражпвање је у носледњој инстанцији, довело до са свим супротнпх резултата, него што су били резултати, на којпма су почивала епохалиа Шлајденова и Швапова пспитивања. Јер и Шлајден и Шван држали су, да ћеличпна једра и саме ћелице постају са свим изнова; ми напротпв, пзводпмо све ћелпце у организму од једне првобитне ћелпце, од јајне ћелпце; сва ћеличина једра, центросоме и хроматоФоре изводпмо од ћеличног једра, центросома п хроматоФора ове јајне ћелице. Тиме је у историју развпћа дошла неслућена непрекпдност, једно материјално продужено трајање, које се пружа не само на живу супстанцу, већ и на кндивидуалпсане њене делове. Чим пођемо с гледншта, да је ћеличино једро носплац специфичних својстава једног организма, биће нам лако разумљпва брижљпвост, с којом природа ради, да би при деоби ћеличпних једара постигла потпуно једнаке продукте. Јер тада, у ствари, има да се потомству сваког ћеличиног једра осигура потпуио пста супстанца, да се снабде са свима својствима својнх произвођача. Иредстава, да ћеличином једру припада једпа таква специфична улога у организмима, заснована је на свима нашпм новим проучавањима процеса множења. Дознало се, да суштина плођења почива, у последњој инстанцији, на спајању двају ћелнчиних једара и двеју центросома. Они се у унутрашњости јајета слију и осигурају потомцима својства њихових родитеља. Ћеличиним једром мушког порекла — сперминпм Једром — иреносе се на децу очева својства, а ћелнчпним једром женског нореала — јајетовим једром, својства матере; слпвеним центросомама као да је задатак, да изазову деобу, кличииога Једра, које је постало из сиајања оба она ћеличпна Једра. Значај ћеличиних једара показује се врло Јасно у образовању мелеза, где спајање двају ћелпчинпх једара, која долазе из разнолпкнх органнзама, даје потпуно нов органпзам, који у себи има својства оба родитеља. Али да би један такав мелез у свима својим деловима показивао мешовита

својства, потребно је, да су сва његова ћелпчппа једра подједнаког састава, н да садрже деловеочевог н материног ћелпчиног једра. Пошто се једровп кончићи, који долазе како одједпог тако и од другог родитеља, прп свакој деоби деле узду®> и пошто се обе уздужне половпне на оба пова ћелпчнпа једра поделе, то је јасно, да п ћеличппа једра једне билноннте генерацнје могу имати пепромењенп састав. Тако н врховн грана најстарпјег дрвета имају ћеличина једра, која у њиховим својствима не одступају од оног ћеличнног једра, од кога је пошло цело развпће у јајету. Како се новпм нспитивањима сазнало, грађа протоплазме далеко је од представе, да је жпви садржај ћелица беструктурна маса. Ми смо сазнали детајно протоплазмине радње, а нисмо себи у суштини објаснили њихове механизме. Јер то, што мн као индивидуалисане делове нротоплазме познајемо, јесу махнне, чији су нам точкови тако исто скрпвени као и пре. Упоређење с једном махином згодно је: јер као што је рад какве махине одређен њеном грађом, тако исто и рад живог протоплазматичног дела одређен је његовом грађом. Али пошто ми не познајемо оне конструкцпје живих протоплазматичних делова, које условљавају начин њихова рада, то не можемо ни образовати одређену представу о току овнх махина. Ми познајемо узрок који ставља махпну у кретање, ми утврђујемо резултат њеног рада, али нам остају скрпвени међучлапови. То ми је дало повода, те сам у почетку рекао, да сазиање: да се све животне радње своде на протоплазму, има и своју негативну страпу. Ма колико да је ово сазнање било важно за цело развпће прнродпих наука, смањило нам је наду, да нзближе сазпамо мехапизам животних радња; јер се он одиграва, као што се сад сме да тврдн, у кругу молекуларне СФере, те нам с тога остаје скрпвен. Ире него што се сазнало, да је протоилазма живом организму све и сва, веровало се па пр. да се такве појаве у биљакд, као што их показује хелиотропизам, т. ј. извесна кретања, која биљка пзводи, да би дошла у један одређени положај, могу да се прппишу непосред гом утицају светлости на ћеличнне опне. Држало се, да светлост непосредно хемнјски мења ћелпчину опну; да се услед тога п њена растегљпвост умањава, те ово даје повода слабијем растењу биљке најаче освегљеној странп, и да тако посгаје кривљење у правцу ка извору светлосги. Али је оваквом објашњењу протпвуречило то, што пма биљних делова, који се, за време свог растења, криве у правцу од светлости. Зато се тражило, да се ово оправда сложеним процесима ломљења свеглости у унутраш-