Prosvetni glasnik

557

Планине ове састоје се од јасних, жутих, сивих или црвенкастих стеновитнх маса са врло стрмим падинама. Оне су врлетне и кршевите или су затавањене малнм нлатоима. Између стеновитих брегова ширн се таласасти тереи. По бреговима нема јасно нзражених била од неће дужпне. Последнце свега поменутог јесу: врло комплнковани речни токови н неправплности водомеђа. Овакова грађа плапинска јасно показује, да оне нису постале на онај пачин као централни Алпи, т. ј. убирањем хоризонтално наслаганих таложних стена, већ са свнм друкчије. Највећи део стена у областн доломита тријаске је старости. Л.ИНИЈОМ Идро-Меран, коју смо упознадн као међу наших нланина—пружа се једна велика пукотпна. Део земљине коре што лежи југо-источно од ове пукотипе, иотонуо је дуж пукотпне, а северо-западнп обод њен — заостала пласа — градио је на овоме месту обалу тријаског средоземног мора. Па н северном планинском границом провлачи се велпка пукотипа са јако утонулпм јужним крилом. Ова пукотина, што се од долине Филнеса нстоку обрће, образовагае такође један део тријаског приморја. Исти је сл_\чај и са долином Драве, јер к она представља стару пукотину с потонулом јужном страном; плапина је дакле са С.З. и С. пукотпнама опточена, Од пукотина у доломитским планинама најважније су оне што иду правцем И.З., као Антелао, Валзугана п Белуно. На већини пукотина потонула је јужна страпа, док је то врло редак случај са северном страном. Тријаски су слојеви у области доломита врло мало убрани. Онп већнном мало одступају од хоризонталног иоложаја, и ако су често поремећени услед дислокација. Дела је област пспрепуцала п потонула пласа са нешто јаче улеглом јужном страном. Боценске порфирске планпне уздигле су се много нре тријаса. У почетку тријаса вода је у заливу јужне Тнролске била плитка. Ово се може закључити на основу карактера доњег етажа алписког тријаса (иерФенских слојева). Верфенски слојеви лпторалне су природе и леже на антетрпјаскнм творевинама, најчешће на белероФонском кречњаку или греденском пешчару. Верфенски су слојеви најчешће црвени, песковитн н лискуновитп шкрпљцп. Идући на више постају меспшице вапновити и прелазе у багкове слојевитог кречњака саамонитама. Отуда смемо закључитц да је крајем верфенског доба 1 ПРОСВЕТВИ ГД40ИИК 1892-

морска дубина порасла. Горњи ниво верфенских слојева окарактерисан је зоиом грауваке и гипса, што опет доказује, да је тада пресушио јужно-тиролски залив. ВерФенски слојеви образују свуда у јужној Тиролској основу тријаских планина, и откривени су на много места у ерозионим планипама. На верфенскнм слојевима лежп уска зона мушелкалка. Шкољкасти кречњак богат је у амонитима и другим петреФактима. Он се појивљује у две разне Фацнје: као глнновитп или вапповити шкриљац н као громадасги кречњак или доломит. И бухенштајнски слојевн, зона што носле горње долазч, јављају се такође у две Фације : слојевити, седиментарнп, гомољасти кречњацн п громадне, ванновпте п доломитске масе. Карактер бухенштајнског седимента (гомољасти вапнац) показује, да је Формација његова била у дубљој води од седимеита мушелкалка. Крајем бухенштајнског доба, на источној обалн боценског нлатоа у тиролском заливу, десиле су се снажне субмарпнске вулканске ерупције н покриле су туФОм велнке подморске просторнје. Овај туф — аугит -порфпрски — покрива бухенштајнски седнменат и све што испод тога лежп. Громадасте вапновите и доломнтске масе бухенштајнске зоне издпзале су се изнад овог туФозног застирача, што доказује, да су те масе и рапије егзистовале у виду громада. Туф чини добар геолошкп хоризонат. Нреко њега долазе млађи етажи алписко-медитеранског трнјаса —венгенски, касијански, рајблерскн н дахштајнскн вапновитн слојевн. У западном делу ове области налазе се само старији чланови овог комплекса до слојева раубелскпх. Мармолада, примарна група и лангкоФелска г})омада састоје се поглавито пз веигенског и каспјанског доломита. Местимице по ободу овог предела преко дахштајиског кречњака пма и јуре. Ове Формације, особито венгенски и каснјански слојевп, представљене су са две Фације: као седимепти и као громаде. Седименти су најчешће лапорац илн шкриљац, а по петреФактима што их садржавају, не само што дознајемо да су се образовалн у дубљој води, већ још и то: да је дубина расла за време њнховог тадожења. На громадастнм кречнам и доломнтским масама венгенске и касчјанске зоне не распознаје се никаква слојевитост. По крајевима својим мешају се са седнмептом. Дахштајнскн кречњак има јасно изражену слојевигост, и