Prosvetni glasnik

558

НАУКА II ИАСТАВА

Мешавина громада са седпментом потврђује једновременост постајања. Док су се седимеити, што Један за другим долазе, образовали у спе дубљој води, постајаде су и кречне и додомитске масе, т. ј, за време периода позитивног померања обале. Кречне и доломитске громаде. по петрограФском карактеру, подударају се са рецентним коралскпм спрудовима. Исушени рпФовн синајског подуострва могу се разликовати од тријаскпх додомитских громада тек врдо брнжљивом студијом животињских остагака њихових. Ми можемо сматрати тријаске додомитске громаде, у јужној Тиродској као остатке корадских спрудова. Слојевити дахштајискн кречњак — који игра тако важну удогу у источ. делу поменуте областн — постао је, по мом мишљењу, тек пошто су коради изумрди и то нагомнлавањем кречног седимента по утонулом коралском спруду, а за време непрекпдиог позитивног померања обале. Извесно је да су на сличан пачпн, т. ј. за време позитивног померања обаде, постале и бухштајнске, венгенске, и касијанске вапновите и додомитске громаде. Према геолошкој грађи јужно-тиролских додомитских нланина излази, да коралски спрудови постају за време периода позитивног померања обаде, а то смо исто видеди и код данашњих риФова дакде смемо рећи: да се проматрања п фосилних и рецентних коралских спрудова у свем слажу с Дарвнновом теоријом о секундарном уздизању и спуштању земљине коре. 26. јануара 1891. год. Београд. 0 немачког иревео П. С. П а в л о в и ћ.

0 ГОРЕЊУ, ДИСАЊУ И СВЕТЉЕЊУ') од Нетра М. Илића ирофесора Биће свима познато, да је животињска топлота последица једпога хемијскога процеса, при којем се гради угљена киселина. Све хемиј ске процесе, при којима се развпја топлота, називамо горењемНу тоидота је у суштинп исто што и светлост» обе су појаве треитања етра, и разликују се само трајањем трептања и дужином таласа. Од споредних прилика зависи, да ли ће се при сагоревању Ј ) Жз једнога предавања др. Ј. Бема, проФесора бечкога университета.

произвести само топдота, илп само светлост, или топлота и светлост заједно. Да се иајпре запптамо: која тела могу да горе, зашто се развпја топлота при сагоревању, и шта бнва од сагорелих тела? Горети, т. ј. узаЈамно се сјединити развијајући топлоту, могу само она тела, која су у узајамном сродству хемпјском. Кад успемо сумнорну киселпну у воду, смеса ће да се загреје, и комадић ФОСФора што се иаходи у шољицп која плива на течности запалиће се; с тога би се могло рећи, да поменуте течиости узајамно сагоревају. Ну обично се називају горењем само они процесп, који се збивају, кад се какво тело једини с кисеонпком. Од тих ироцеса узећемо на око само оие, при којима се оксидују, т. ј. једипе с кисеоником, она тела која садрже у себи угљеннка. Кисеоник је гасовит елеменат, од којега садржи атмосФерски ваздух 21 запремпну у 100 запремиаа. У везану стању находи се кисеоннк у многим чврстим и течним тедима. Да би се из њих издвојно кисеоиик, потребна је у тодико већа снага, што је јача веза хемијска између њих. Ослобођенн од кисеоника састојак задржп тежњу, да се с њим понова сједпни; с тога ведимо за њ, да је горљиво тело. Кад такво тело доиста сагори, онда се ослобађа у обдпку топлоте и светдости управо онодпко снаге, колико је пређе било иотребпо па да се издвоји пз његова једињеша с кисеонпком. Снага, коју морамо употребити да тела хемијски разложпмо, није дакле пропала; она је у саставцима раздоженога једињења, само у другом облику, као т. зв. напонска снага. Она ће се ослободити, кад се саставци опет сједине у првашње тело. То бп био кратки одоговор па предња питања Л.учење кисеоника из његових једињења може да се изврши различитим силама. Из воде то бива најдакше едектричиом струјом, а из многих другпх једињења топлотом; из угљене киселиае — који је случај за наше разматрање веома важан — кисеоннк се издваја у биљној ћелици. Али то не бива у свакој ћедпци без разлпке, већ само у зеленој, која садржи у себи хлорофцда, па и ова не врши тај посао без игде ичега, него употребом неке силе. За свој огромни рад, као што је разлагање угљене киселине, рад који ми у нашим лабораторијама можемо да извршимо само помоћу најјачих снага, зедене биљне ћелице узпмају сунчане зраке у помоћ. Унутрашња суштина овога рада, толико значајнога у кућењу целе органске природе, за нас је посве загонетна. Зелена биљна ћелпца не само да ризлаже угљену кнселину у њене састојке, него н одмах спаја издвојени угљеник с водом и с неким