Prosvetni glasnik

НАУЧНИ ПРИДОШЦИ

онај ред, у ком је корисно знати ствари ; мудрост | је оно, кад знамо која знања више вреде, а која мање. Од свију пак знања, потребних човеку, најглавније је знање како да живимо, чинећи колико је могућно мање зла, и колико је могућно више добра; и од свију уметности најважнија је она, која учи да избегавамо зла и да производимо добро с најмање напрезања. И ето десило се, да међу свим уметностима и наукама, које се кочопере да служе срећи човечанства, прва по важности наук^ и уметност не само не постојн у ствари, него је шта више избрисана из списка наука и уметности. Оно, што у нашем друштву називају науком и уметношћу — само је огромни сапунски мехур, таштина, у коју обично западамо, чим се ослободимо других празноверица. Да се јасно види пут, по којем нам ваља ићи, треба се вратити почетку , треба скинути капуљицу, која загрева главу, али смеће гледати унанред. Ако ми нисмо. поставл.ени у овај положај рођењем, ми радом или лукавством дођемо до највиших степена друштвене лествице, до привилегованог друштвеног положаја службепика цивилизације, и нама треба мпого искрености и много љубави ка истини и добру, те да подвргнемо сумњи она начела, која дају тако пробитачан положај. Ну за човека озбиљног, који задаје себи животно питање, нема избора. Да би он почео јасно видети, треба да се ослободи празноверице, ие гледећи на то, што му је она пробитачна. Ово је погодба •— зте ^иа поп. Не вреди препирати се с човеком о ономе, што он прима на веру. Ако поље мисли није нотиуно слободно, може се дуго препирати, дуго судити и не помаћи се ни на корак у позназању истине. Свако разложито суђење разбиће се о унапред признате поставке. Ко верује у цивилазицију вели: моје суђење зауставља се пред двема основама цивилизације — науком и уметношћу. Наша наука, вели он, скуп је правог знака човечјег; ако она сад још не влада потпуном истином, у будућностн ће она овладати њом. Наша уметност, заједно с уметношћу класичном, јесте једина истинска уметност. И кад смо ми спућени лажним веровањем у нашу цивилизацију, нама је готово немогућно видети нелогичност наших умовања, која су сва без разлике управљена на то, да докажу, да од свију времена и свих народа, само је наше доба, само је неколико милијуна људи насељено на полуострву, што се аове Европа, који имају праву цивилизацију, а њу чине ирава наука и права уметност.

Да се позна истински смисао живота, који је тако нрост, није потребна ни позитивна ФилосоФија, нити су потребна дубока знања; треба имати само једау одречну особину : треба немати предрасуда. Треба ирећи. у стање детета или Декарта; треба рећи себи : ја ништа не знам, и не желим ништа више него само да познам прави смисао живота, — оног живота, којим ја треба да живим. И одговор је дат још у пајстарија времена, и одговор је овај јасан и прост. Моје унутрашње осећање говори ми, да ја хоћу добра, среће за себе, само за себе. Разум говори ми : сви људи, сва бића хоће то исто. Сва бића, која, као и ја, траже своје личне среће, очевидно је, смрвиће ме. И с тога ја не могу наћи оне среће, у тежењу којој састоји се мој живот. Тежење срећи је мој живот, а разум ми казује, да је ова тежња узалудна и да с тога ја не могу да живим. Просто умовање учи ме, да при оној светској уредби, када сва бића теже само својој личној срећи, — ја, биће, које такође тежи истоме, не могу добити овога добра. И ја не могу живети. Ну, не гледећи на тако јасно суђење, ми живимо и тражимо среће и добра. Ми велимо себи : ја бих могао само онда ностићи среће — бити срећан, кад би сва остала бића мене љубила више, него ли што љубе себе. То је немогућно. Ну, не гледећи на то, ми сви живимо, и сва наша радња, све наше тежње богаству , нородици, слави, власти — све су то само покушаји да нагнамо друге да нас љубе више, него што себе љубе. Богаство, слава, власт дају нам слику таког стања, и ми смо готово задовољни, ми кашто заборавимо, да је то само илузија, а не стварност. Сва бића љубе себе више, него ли нас, и срећа је немогућна. Има људи (и број њихов расте из дана у дан), који не могу да реше ову тешкоћу и убијају се, говорећи да је живот празна и глупа шала. А међу тим решење задаће не може бити простије и само се казује. Ја могу бити срећан само при такој светској уредби, при којој би сва бића љубила друге више него ли себе. Сав свет био би срећан, кад би бића љубила не себе, већ слична себи. Ја сам биће, човек, и разум ми даје закон општег добра. И ја треба да се владам по овом закону мог разума, ја треба да љубим друге више него себе. И човек има само да пресуди тако, па да му се живот одмах покаже нод сасви.м другим углом виђења, него ли пређе.