Prosvetni glasnik

СИМА МИЛУТГШОВИЂ, САРАЈЛИЈА

717

,Бог зна већ' ја кад' ћу с' пробудити, Колико л' ће сао мртвила трајат', Ког' у овом гробу планинскоме Сад лијежем спат' и боравити. Од гаарца ми мучно и кошчице, Камен му се грист' и зобат' брани; Ал' ме ти бар, сабљо, не остави, 11е дај с' другом обнажити ником, Већ ми звекни више главе негда, Пробуди ме од сна самртнога, Јер јо свагда посла им'о Марко, Пак и опет док се истом јави.» Како тада заспа, тако и данас. М илош сам оставши, оде нраво дома (( орат' плушцем, хранит' мајку хљепцем", а до прва мегдана е да и нових другова. Песма се завршује »Ај!... онда ј' било, кад по се мнило, Ми соијамо да се развијамо, А том пјесна тко душица чесна, Овјем од бога здравје и весеље." У овом „одривку" од песме гледам одломак од замишлзене епопеје о Краљевићу Марку, коју је хтео створити уз нрипомоћ своје маште на основи народне појесије. Народних мотива у песми има доста, који би то могли потврдити, као и то, да се Сима био уживео у народној појесији. Свакако ова песма, ма и одломак била (али ипак за се целина), одликује се појесијом, у којој се огледа моћна машта песникова, чистотом језика (према другим делима), а што је ставља над остале јесте — што у њој митологисања нема! Својој мржњи и неповерењу према Грцима дао је маха у песми, што за овом долази, у а Прикричу п , чији је мото «Једва и поњатно, а бит' може знатно." Прича нам о преласку Турака у Јевропу. Самум беше додијао „Татарлуку и недру Азије 4 , ла се крену у Јевропу, где га лепо примише. Зашао је и у друге међе, док не нагази и на Грке, који их позваше и слободу од њих затражише! Сима узвикује: «А од кога?... Ког' раслабјен зовну, ког' науче пут Европе знати, а саруком да наткрива цркве" ; онај им се и за врат попе. »Ти л' чрезмјерче ! Дуг си превршио Истим Гркам.... шта л' Еорогш прочој!?" Самум стаде живети развратно, те му се и дом запали, стаде га гасити, али му дохвати браду, те се снапуња; па и брци букну, трнући њих — шалваре заиали. У то стигну потчињени, те стадоше отимати сваки своје «што злосгима присвојио игда,

и здријет' ће који још нијесу." У овој алегоријској слици о распаду Турске довикује даље: „Но док жребје но парцале т' метну, Глави т' не ће с' ни шућурке знати, То л' твојему рогу и ћитабу, Сјем росулске т' опојне глупости, Пак ено ти азијатска врата, Ждер' аФион, ђуљ'јагом се маши, Там' ћуркове усмрђује господством, Своје шћери држи за хурије." Нама наше треба, јер смо дорасли до женидбе, до весеља свога и братскога. Сада долази реч о Грцима. Право је речено «ђе су једна кола мудрости, ту су двоја лудости" ; тако и Грци, они разјапили уста за Цариградом, па и план скројили, да све хришћане у јевропској Турској о једном мача дигну, као да је доста само хтети војевати ! Алегоријски прича и хвали Србе, који су увек били на белези, и који су прокрчили пут к сврси. Од Грка пак ништа; они и не хтедоше Србима помоћи, а «сад ватрице тек се радо грију. и »Шта ћеш више, јасније л' а кратко ? Својски т' вељу, да би ие признао: Грка с' намјер српско име диже Пехотице изнад свега овда. Срб витештвом да за причу југу Карађорђе л' непримјенив стао, Доказасте са јединим тијем, Што истога употребит' шћесте Да проброди, тко 'но и надмаг'о, Да б' и крвцом све лешева братски(х). к И саветује их, да се сами боре, а када дође до састављања мира, треба да су паметни. Последња песма у «Зорици" има натггис „Прибавак (нешто, сверху, ишто.) м . Ту су три кратке несмице: Плавојци, Вранојци и Радоју; све три одвећ слабе. Овим завршујем говор о «Зорици", коју бих ставио у најбоље умотворе Симина духа, а особито «Неизбјег» и «Разновидје витештва", што заслужују нарочиту пажњу: Та, што вели Вуловић за кРазновидје", дах је у њој народни, причање топло, језик као суза чист. У њој се види скривена моћ песникова! Нека је поменуто још, да је у Суботићеву Цвјетнику одломак од «Зорице и штампан (стр. 130., књ. II). 1832 Тек ове године појави се Сима по ново у књижевиости, да нам је после из године у годину марљиво богати. Те годпне штампан је у Летопису књ. 30, а стр. 47 — 51, «Садвб п у десетерцу, ајезиком