Prosvetni glasnik

890

НАУКА И НАСТАВА

доба учениково. Ну. о спему овоме опширније у другом делу ове расправе, у којем ћемо се бавити питањем, како стоји са васпитањем у руским средњнм школама. (Насгавиће се)

ФИЛ0С0Ф ЈОВАН ФРИДРИХ ХЕРБАРТ од прообесора Др. X. Штајнтала у Берлину иревео ЈБуб. М. ПротиБ Усуђујем се, да обратим пажњу читалада на једног ФилосоФа, који је свршио свој живот, пре педесет година, 14. а^густа 1841. годгше. Ја знам, како је неповољно садашве расположење пемачких научника према философпји прве половине нашега столећа; какојеод чести презпру а од чести мрзе. Може бптп они пмају нраво, који мисле да у немачком народном духу већ распознају знаке полета, и који очекују блмско ожпвљење немачког идеализма. Ну, као своје мишљење или наду или као своју жељу, ја ћу одмах у почетку тказати, да ако очекивана промена мисли насгупи, онда нека се пајближа прошлост пе одбадп потпуно а за то супротно старије гледиште негује, већ нека се стварнп резултати ранијих п познијих времена заједно обухвате и даље развнјају; да омладина опет у неупутности на просто не каже: не 1ако, као наши родигељп, већ супротно томе; да шта више темељном критиком изведу начело: испитујте све а задржите најбоље, т. ј. не најбоље од свега, већ најбоље у свему; задржите све у колико у њему има доброг. И у Хербарта пма много доброг. Његова највећа заслуга, коју прву морам пстаћп, то је, да је он основао Исихологију. Када се овим на сваки начин тврди, да се у пређашњим столећима не нознаје наука, која би заслуживала пме Психологије, да се само овде онде и не увек код најславнпјих мислилада налазе поједннн срећнп психолошки светлосни зрацп, то бих се ја једва имао бојатн протпвуречпости. Пре би се могло порицати да је Хербарт збиља био творац Психологије. Ова грана наука пређе је припадала Философпјп ; и као што је сваки философ или свака ФилосоФСка школа имала своју МетаФизику, своју Етику, н т. д., тако је имала и своју Психологију, коју друге школе нису могле признати. П1та ће ово рећи, свакоме је лако представити. Ни један Физичар или математичар не ствара и не учи своју Фп.шку, сиоју Математику, већ он ради на Физици,

т. ј. на Физицп свих, на једној јединој, која је задатак људског сазнавања и чпји ставови, ако су истпнити и тачни, пли у колпко су за њиховог аутора важили, треба и морају пх н други физичари признати. — Тек онда је извесна дисциплина створена, ако је дотле уснела, да скуп научних ставова, које оне ставља, свн усвоје, који се истпма баве, и ако ови људи, радећи на својој науци ревносно, један с другим под руку раде тако, да један може ту почети, где је други престао, ако дакле срећпи проналазак једнога буде од свих цењен као срећан. Управо тако је са Психологпјом од како јој је Хербарг дао основ. Он ју је утврдио пе за себе и за своју школу, него и за све, који се овом науком баве п који ће се њом у будућносги бавпти, и свакп ће се морати ставптп на земљиште, које јој је Хербарт прнпремно, и онда је сигуран, да ће његово дознђивање битп испптнвано ио начелима, према којима је и сам поступао. Као што дакле неко, који, реФерпшућп о Математпци једног Пптагоре пли Талеса, излаже истине од вечите вредиости, ма колико да је се Математпка и Астрономпја после ових људп развијала, тако излаже сталне принципе п онај, који нам о Хербартовој Психологији реФерише, 0 свему, што је постало, важи, да није из ничега, већ из нечега ностало, алп из печега са сипм другог, него ли ноказује ново, које је постало. Тако је п Психологија у Хербартовом духу пзрасла из са свим неисихолошке МетаФизике његовог учитеља Фихте-а. Од Фихте-а постављенп нроблем Ја (проблем, којп је његове сувременике довео у такво узбуђење, које је даиашњем свету са свим непојмљиво) иринудпло је Хербарта папитање: па шта је ово Ја? н ои га је извео, разлажући даље п све дотнчне нојмове. Тако је за њега изашло за Ја, да оно није иишта друго него однос многпх представа једне личности ка једној јединственој свестн. Нити је нека супстапца нпти нека снага, већ да неко зна да мисли п хоће, што је јуче хтео и мпслио, илп он мислп и хоће данас друго него ли јуче; да неко зна да сад пма, што је прошлих данл добоо, или он више нема, што је изгубио, у кратко, да неко зна, шта је био и да се шта више пада какав ће битп — то је његово Ја. Ово је даље одвело на гледиште о свету представа, које у свести човека живе и које се овде но особитим механичким законима једна против друге крећу. Што ми разумом, Фантазијом, и т. д. зовемо, нису снаге или моћи.које стварају облике разпих врста; нису одељене подобности душе да стварају сазнање и мпсли, него су само разноврснп