Prosvetni glasnik

ППСМЛ ПЗ ПЕТРОГРЛДА

901

нима, или, боље рећи, пошто образовање квари људе, оно је штетно, није нужно или барем „ арелсдевремено ." Оно је само онда добро, кад је добро, а добро не може бити, јер нема добрих учитеља. До врага, дакле. с просветом, ж^вела тама! <|Ко је могао веровати, узвикује ^Н. Премн,® да ће се руски публициста крајем XIX века морати лаћати пера, да бранн писменост? Није ли код нас у Русији сам народ начинпо пословицу : « учем>е свИтг, а неучеше — тћлга. (( А ето, кнез Мешчерски објављује рат једним престоничкнм новинама, што наведоше неписменост народа као један од главних извора антиколерннм передима. Шта јо нашао страшно кн. М. у тој мисли, кад је и сама влада објавила, да су сви ти нереди — плод народног незнања.« Оспм тога, каква би интелигенција дизала народ против себе, да је убија? Ну оставимо на страну сптне одговоре и пређимо на подлистак „0 илколЂ"- ЈКитеља, једног од најбољих сувремених Фељтониста руских '). То је уједно и одговор кн. Мешчерском. Ко је код нас долазио у додир с људима, пише Шитељ, који свршише сеоску школу, па би хтео по њима да суди о стању школске образованости, извео би најнеправилније и жалосне закључке, који ои се, више и.ш мање, приближивали мишљењу кнеза Мешчерског. Ето вам, рекао би, .плодова просвете,« види се, да је школа рђава, па за то и не треба никакве. У руским школама, које беху добро уређене, које се бројаху у узорите, и даваху пајсјајније ресултате на испитима и у извештајима, особите пажње заслужују две врсте писмених. Једна од њих, врло многобројна, заборавља све, што је учила, а кроз неколико година чак и читати и писати. Друга, врло способна, излази из сеоске школе, учи се све до универсе и засеца у општи слој интелигенције. Из њих постају људи, који тешко мисле, људи непокретљива ума, неумешни, сувише суморни, болешљиво се напрежући у најобичнијој и најпростијој работи, људи, који се боје, јер.не верују у своје способности. Они читају на силу, много и дуго, и то већином учене књиге, које траже широке опште спреме; па немајући такве, износе из прочитаног место појмова гомилу научних термнна, гурају их тамо, куд не треба, гшшу прегадним језиком, старајући се, да се изразе мудрачки, тамно, учено. Страст у учености прелази код њик често у неки „ книжнии заиоп."■ Читају, читају и ностају нешто, налик на луде, почињу сами писати по шаблонским тенденцијама, п пишу лудорију, не владајући никаквим садржајем, не зпајући, шта хоће да изреку. Осећајући у себи умор и немоћ, ти Види „Н. Времл," 1892, г., бр. 5893 (26 јула).

Љ УД И > У свом бесплодном интелектуалпом напрезању, постају прави мученици л самомненин. " На писању им одбија се свака идејна имитација, нешто налик на слепо узаимање. Унутрашњи немир вуче их нечему великом, ванредном. Хтели бн да се покажу, да нешто ураде, и та немпрна жеља дави их као паклена мука. Они увек осећају, да стоје више од своје среднне, па з;1 то у ретким сдучајевима умеју прилагоднти се најпростијем практичном делу. Лнчна им мисао подсећа вас на магловнту, врло рђаву ФОтограФију, уоквирену у раскошан рам сјајне и сумануте аргументације. Проговоривши с таким човеком, видите, да је прочитао читаве дућане књига п да се све читање провалило у њега, као у пропаст безднп. На површинп осташе само речи —туђе, непојмљиве, непотребне, без круга појмова, који им одговара. Разуме се, ако је школа одговорна за ресултате обуке, онда те обе врсте ученика јој утичу чудновато и ненормалпо. Једни све заборављају, од писмеиих чине се неписменима, за што, дакле, да се уче? Други су неко недоношче, наказа т. ј. такође зло. Имајући само то пред очима, човек може посумњати у корист просвете по унутрашњости Русије. Али нма још једпа гомила, вели Житељ, који се такође које како образовали, изишли из стања потпуна дивљаштва, ну којима присменост није ништа шкодила. Они се чак и по спољашњости одликују од сељака, који никако не беху у школи; паметнији су, разборитији, више виде и више су у стању да смисле, шире гледају на живот, разумевајући боље одношаје у њему, лакше умеју да се нађу у сваком тешком положају — и у том правцу школа је показала огромаи практичан утицај, па ма како да су јој рђаве књиге и учитељи. На питање, за што је школа дала ону другу групу недоношчади и умних наказа, одговара Шитељ критиком сеоске руске школе и системе обуке у њој. Чим се основа, пре 30 годпна, у њу полетеше стотине уџбеника, све један умнији н „замнсловагће" од другог, све — „последње слово немачке науке педагогије.« Из тих премудрих књига требало је сеоска деца да науче, да је коњ домаћа животиња, а таљиге — еквипаж; да су у исета четири ноге, два ока и једна глава; да су гредице над тобом, а пбд под тобом; да је лево тамо, где је лева рука, а десно тамо, где је десна; да је вук — грабљив звер, а Фрак — одело. То беспримерно туцање воде у ступи називало се, по немачкој науци, »развићем" или „паочним учењем®; а у самој пак ствари то беше убијап е дечјих способности, које се обично свршавало дуооком успаваношћу читаве школс. Оав је терст лсжао на учи-