Prosvetni glasnik

ИЗ БЕОГРАДА У ПЕТРОГРАД

б

расмо стиже и одески воз, и ушавши сиакп у сној одељак, кренусмо се даље пут Кијева око 9'|. 2 сахата ноћу. Позпато је, да је размак шпна код рускпх железнпда ширп но код оеталих жедезница у Еиропи. Последппа је овог система, да локомотиве и вагони добивају ширу основу. Према томе п њихове су ироиордије несразмерно веће. Рускп вагони то су горостасни салони нодељени на двоје. Једна је страна за мушке а друга за женске. Свака је страна снабдевена нотребним принадлежностима. Прво је место са свим удешено на Форму сдиппнг-кера (спаваћих купеа). У њему се може добити и јело. У другој класи има дуж свакога одељкп, са стране или средином, ходник, а с једне или са обеју страна ходнпка преграђене су кабпне снабдевене пространим диванима, на којпма путнпци могу удобно спавати. Ноћу се раствара виси — душек („хенге — мата") над диваном; и тако у једном куиеу могу четирп путнпка удобно да. спавају. Над преградама и по зидовпма, кабина има ваздан мрежа и квака, у које пли о којима иутнпцп могу да набацају илп обесе тма иргљага. Удобност и са тога гледишта не оставља места никаквој жељп. Салони су осветљени нићу свећама. Путнпцима је слободно да у свом купеу обесе о кваку своје светплце („Фењерчић") ако им се чита. Станице кроз које смо продазили, као Бирзула, Жмеринка, Казатин, Фастав, мале су житарске варошице без већега значаја. Ади је за то земљиште преко којега иродажасмо не само иајплоднпје у Европи, већ и исторнјскн знатно. По њему су се прославиди Идија од Мурома, Добриња Нпкитпћ, Потпк Ивановић, Адекса Поиовпћ п другп богатири (ведпки Јунацп), ти Краљевпћи Марци руски, обесмрћени народнпм песмама, неброЈеннм бидинама. Упади Печенега и Половаца од X до XII века најезде татарске, почевши од XIII века, беху са свим опустошили овај предео. Стара се племена словенска беху повукла у Подолију, Волинију, око Епјева, и помешавши се образоваше међу собом мало-руску народност. Кад се п ова одујина утадожида концем XV века, Малоруси иочеше се враћати на своја стара седишта, нарочито под водством пољског и дитавског племства, које израдило беше код пољских краљева, у чијој је вдасти сада овај предео био, знатне уступке земљишта. Да би ови нлемићн примамидп што више земљара а тежака на своја нова добра, обећаше досељеницама осдобођење од свију дација за 20 — 30 година и заштиту од сваке судске потере, па било ма за који здочин. Што је пак стање тежачко у Пољској несносније постајало, тим су се земљорадницп и многобројније досељавади сада овамо, прпмамљеип ма и ирпвремепом независношћу од 30 година. Кад по истеку тога рока Пољски панови стадоше захтевати од досељеника дације, кудук и својину шумског и рибљег дова, наиђоше на несавдадљиве тешкоће. Синови дошљака не хтеше да знају за нпкакво ропство, са чега се породи завада, која ће доцпије узрасти до грађанског рата и уздрмати кољско краљевство. За сад још вдастити спас племића и земљара упућиваше

нх на слогу, јер Татари беху још моћни у Криму аТурци већ донираху до њихових граница п упадаху п једни и другп не само у ове новонасељене нределе, већ н у севернпје покрајине, одиодећи као плен по 10 — 15 хиљада душа, мушко и женско, младо и старо, које на својим тржиштима продаваху као робље. Да би се одбраниди од тих азијских номада, створише се, у нограничним пределпма,војне задруге, прозване казачкима, једна у Украјини, по обалама Дњепра а под сизерепством пољских краљева, а друга по обалама Дона под спзеренством московских царева — а у намерн да чувају вароши и села, да стражаре по друмовима, да прате п бране чумаке(') а некад, да појединце или удружени враћају „шидо за огњидо" п Турцима и Татарима. Ова хришћанска војна задруга за одбрану вере, живота и огњпшта, беше се устројида п наоружада као и њени непријатељи Тагари, Врховнн им се старешина зваше Хетман, кога су бирали као и осталп погдавари пукова и кога су слушали са слепом оданошћу. Не само да на суху вођаху вечан рат против Турака и Татара, већ инамору Украјинцине презаху да, својнм мадпм и слабим чолнима (дугачки чамци) нападају на тешке галије Султанове, те по могућству да их заробе, радосни ако би при том плену наишлп на жалосне гољане (веслари прикованн уз галију), заробљене често у Украјини. У крилу тих украјпнских Казака појави се и друга задруга, братсгво Казака Запорога, са нскључивим задатком да цео свој живот посвете уништењу проклетих Азпјанаца. Запорози засноваше свој град на једном острву доњега Дњенра испод норога (прагова) Дњепарских, непристуиачном непријатељу са пространпх мочвара и водопада. Живљаху као ратннци-калуђери, налик на витешке редове из доба крсташких ратова. Не трпљаху никакве жене на своме земљишту, па ни сгарицу мајку кога било Казака. Сви беху равни међу собом. Храброст и јунаштво беху им једине врлпне, којеих уздизаху. Свакн војпи чин као и хетманско жезло било је изборно. Држали су се најстроже дисципдине. Навикавади су тедо да подноси све могуће оскудице и патње Многи би пдемић пољски дошао међу њих да се дотера у војничкнм својствима. Проводиди су живот непрестано пред непрпјатељем, па и онда кад је дедо Хришћапство бидо на миру с њиме Кад би се решиди на какав већи поход против Турака идн Татара, издали би прокдамацију оваке садржине: „Онај којн се за веру хришћанску не боји да буде на кодац натакнут, предомљен, растргнут, онај који је гогов да трпи све муке, којп је готов да мре, нека пође с нама". Да се једна задруга хришћанска у тој мери жртвује, мора да је њен противник био заиста суров и свиреп, мора да је својим поступцима пзазивао очајање код људи, који се решиди иди да пропадну коначно идн да униште азијског звера. Историја и песме народне обесмртиле су њихова имена и њихова јуначка деда. Ове опробане јунаке, хтеди су једног дана Пољски панови, кад се снага татарска и турска предомида, да подвргну роиству, да ] ) Трговци који су одлазили у Крим да вупују слану и суху рибу — проевати чумаци, што су и чуму уиосили.