Prosvetni glasnik

ДРКВЕНИ

ЛЕТОПИС

98

око Трешње до на горњу Еорону, и овом с умке до умке до на Крш иа на ичелину и венцем ичелином на шиљатн Крш, с овог даље истим венцем до другог шиљатог Крша ; одавде на трекраки крш и умку граба до на друм еретепски и овим до Крста иа венцем ио крај Црвеног рида у Мораву и низ Мораву до Трбовца.» Манастир св. Тројида такође има једну бању, имање му дато је манастиру Сретењу, а границе су му следеће: „Из Мораве у вир Прла, одавде обалом до иутиКа и овом исаод воденице Аксентијеве у реку; и реком до аод иећурину и уз реку на Војковац иа иотоком уз Иве ц аоред Возника с умке на умку до друма сретенског и овом до Крста, иа онда венцем до Мораве и од ове у вир 11рла а . Границе имања манастира Благовештења, које је с леве стране Мораве : „ Од реке Мораве уз Грабову Косу, одавде у Трновачу и с ове иутем у Дугу Косу, иа онда у Облук, из овог у Асановац и одавде у Мораву. низ њу — Мораву до на месго одакле је иочето". Овде смо напоменули границе само ова три манастира, које само манастире окружавају и обухватају Мораву и бање. А границе осталих имања изван ових номенутих, која окружавају манастир, ночињу овако : „Изван овог синора има манастир још следеКих земаља " и т. д., даље долази опис имања. Општи закључак свију тапија наведених гласи: „Границе ових земаља назначене су у закључењу манастирске комисије ; са свима овима добрима својима има ираво манастир Сретење Благовештење — св. Трогица расиолагати и уживати их онако, као што је у иоменутом закључењу манастирске комисије изложено, у чему га нико узнемиравати не може." Број 1999. од 1847. год.; 26. новембра 1849. г. На полеђини ових тапијсч налазе се следећи бројени попечитељства и архијерејски: КЛБр. КЕБр. КЕБр. 103. 1 18о0 год., 18:>0 год., 1 Дакле, као што се из ових наведених тапија види, не спомињу се никако обале поред Мораве, испод којих извпру бање, већ се сномиње сама вода Морава, а није у тапијама ни казато „до воде", већ је јасно обележено „до Мораве", па иосле све низ њу — Мораву, водом. И кад се овако каже, то су онда обухваћене у тапији и саме вруће воде — бање, које извиру између обале и саме воде Мораве. После ових државом утврђених докумената, који неоспорно осигуравају манастприма не само

околно земљпште око воде, већ и саму воду, да наведемо неколнко параграФа и из државних закона, па некапосле о овоме суде и размотре прав нички сви они, који се лакоме и грамзе за туђом имовином, би ли се могло и помишљати, да се ова манастирска добра отуђе после 45 год., од кад имају своје законите документе. Тако, по грађанском закону § 929., када ко држи какво приватно имање 24 год. без тапије, а 10 год. с тапијом, онда застарева и остаје својина онога, који га је до тада уживао. А по § 931. истог зак. вели се за државна, општинска или црквепа имања, ако ихјекодржао и радио без тапије 36 год., а с таиијом 12 год., застарева, и имање постаје својина онога, који га је за речено време радио. Па који је на овакав начин застарелости задобио право на непокретно добро, тај се може по § 946. истог зак. на исто добро судом убаштинити. По истом закону, на име глави Н-гој и пропису §§. 198, 199, 200, 201, 202. и т. д., у томе су делу манастири прави господари бања, — а кад још ммају, као што наведосмо, и тапије, онда по §§. 285, 292, 298 истог зак. не може нико иречег права имати. То су дакле права, на основу којих неко може задобити путем застарелости туђаимања: ириватна, општинска, црквена и државна. А овде смо од свега тога далеко и далеко, да су ова манастирска имања још од пре неколико векова ма кад била туђа. Па чак ни онда, када су некада овде господарили азпјатски Турци ц Татари, или са запада Немци и Мађари. И ниједан од ових негдашњих господара ове земље како они са истока с великом чалмом, тако ни ови са запада с обрнјаним брковима, и ако су пред собом имали своје пионире, читаве чете дервиша и језуита, којима је био задатак, да руше све оно што се не слаже с њиховим веровињем, и опет се не сетише да одузимају оваква манастирска непокретна имања, и ако су издавали разне Фермане и циркуларе, да се ни једна црква нп манастир не сме подизати ни поирављати ни нрепокрити, ма да таква забрана никад није дуго трајала. Али никад ни једни ни други не сетише се, да одузимају манастирима парохије и да ударе данак на манастирске пустиње, непроходне кршеве и прљуше, као што то учини сада доцније српска држава. и као што се често чују предлози од раз них личности, да се манастирима имања одузму и разуме се, само за то, да се час пре скине гора с ових имања и да остану и она са голим кршевима, као што су и друга приватпа имања у су-