Prosvetni glasnik

104

НАУКА И

НАСТАВА

обраћа на њих никаква пажња од стране ученика; то исто вреди и о прекорима. А противу овега начела баш греше врло често многи наставници, ако не свеено а оно из рђаве навике. Кад се ученику зада питање, природно је очекивати, да он и може и хоће да одговори на њ, и, према томе, правилан одговор не заслужује особиту похвалу. Као год што не ваља, а то на жалост свакога дана бива, пропраћати сваки правилан одговор узвицима: адобро". «дивно", „тако ј е » — тако исто, па још и више, треба избегаватиупотребуизраза: ( ( глупаче", (( ленштино" (да и не наводимо друге много горе, који су нарочпто у нашим гимназијама врло, врло чести), јер ће наставник, који оваке изразе расипа, у брзо увидети, да им се ученици мало по мало привикну, па после готово никакву пажњу и не обраћају нањих, и онда ће му, разуме се, бити потребна, покрај укора, и друга средства да ученике натера да врше своје дужности. Кад се пази на све ово, што довде помињасмо, и погрешака ће бити мање, и казнама ће се ретко прибегавати, као последњем средству, кад већ нема другога лека. И ако се у овом погледу ношло знатно у напред, ипак има још, на жалост, наставника, који верују да се без многих и строгих казни не може ништа постићи. Они као да и не воде рачуна о томе, да је претерано честом кажњавању природна последица непрестано заоштравање казана, како би се само постигао какав било утицај. Понекад је ово нагомилавање казана ириродна последица журења. Просто осећање правде нагони наставника, који је казнио првог ученика код кога је опазио какву омашку, да казни одмах и све друге, код којих се таква омашка запази; тако се дешава, да се, због овога, подвргне казни половина разреда за један час. Или, на пример, наставник казни за немар некога ученика, који заслужује у најгорем случају само прекор, и не покушавајући пре тога остала средства за подстицање на рад ; ученик пак понавља исту погрешку или из лакоумности, или што задатак премаша његову снагу, или што још није дорастао за тежину повећега посла, те тако навлачи себи већу казну, која га још више унижава. У таквим је случајима штетно и бесмислено и казнити и не казнити. А наставник би

избегао опасност да се нађе у оваком једном положају, кад би, држећи се поменутих већ педагошких начела, приступао делу са више мирноће и смотрености, не прибегавајући одмах кажњавању. Ово су у главном погледи Шрадерови о казнама, њихову утицају и начину, како и кад им треба прибегавати. Шрадера узесмо у овом случају само с тога, што га сматрамо за компетентног представника сувремене немачке педагогије, која је била од знатнога утицаја на руску школу и њезино уређење. Ми смо већ наглашавали, да се овај утицај најбоље може проценити по овим правилима о казнама, чијем разматрању можемо приступити после свега што смо напред начелно о њима говорили. Правила о казнама деле се на два одељка: у првом су одељку општа начела, а у другоме — врсте казана и поступност у кажњавању; на првоме се, нарочито, види утицај германске педагогије; други је у многоме производ чисто руских друштвених и школских прилика. Излажући општа начела о кажњавању, ми их не ћемо поређивати са обележеним већ начелима немачке педагогике о овоме питању — сличност ће се сама собом показати. Да видимо. Најглавнији је смер кажњавању, по овим правилима, морално исправити и усавршити ученика, и с тога их треба подвргавати казни само у случају, кад о њиховој кривици не може бити никакве сумње. Ученици се не смеју натеривати казнама и претњама да признају своју кривицу. Казна треба да одговара, колико се то може у опште иостићи, особинама саме погрешке, и истицати из ове као природна јој последица. Тако се, на пример, леност кажњава задавањем посла, сувишна говорљивост и несношљивост — удаљавањем од другова, поноситост— унижавањем, лаж—неповерењем, необузданост, сурова непокорност или злоба — затвором или одлучењем из завода с правомна полагање испита у истом, или с правом преласка у други завод, или искључењем за свагда и из свих завода — све то према природи саме кривице. Врста казне и њезине размере морају потпуно одговарати каквоћи кривице, с тога треба, претходно, испитати све прилике, у којима се извршила погрешка,