Prosvetni glasnik

васпитаве или дисциплина

свепобуде, које су до ње довеле, и свуштету која је њоме постигла кривца, његове родитеље, другове, завод; при овоме испитивању одсуство предумишљаја, детињска лакомисленост и непоимаље важности кривице, осетљивост и живост у карактеру, добровољно признање и искрено кајање служе као околности, које олакшавају учињену кривицу, а, на против, неваљао предумишљај, поквареност воље, смишљено и свесно нарушавање правила за ученике, често нонављање погрешке, некајање и величина штетних последица од такве кривице служе као околности, које јеотежавају. При одређивању казне треба тако исто имати на уму : узраст учеников, ступањ његова духовнога развића и друге му индивидуалне особине, па и његово раније владање и учење. Јер ученику, који је заслужио какво било одликовање, само лишавање тога одликовања, на дуже или краће време, док не заглади потпуно своју кривицу, врло је осетна казна без ичега другога. Наставници не треба да иропушгају ниједан случај нарушавања правила и реда а да га не пропрате примедбом, прекором или саветом, па, ако је потребно, и да га казне; само што, при одређииању казне, морају увек строго пазити и промерити, какав ће утицај произвести ова казна на окривљенога, да ли ће моћи послужити за исправку ученика, па према томе и одређивати такву казну, која ће доиста и послуншти томе задатку — поправци учениковој. Сем тога, не треба никад губити из вида поступност, имајући увек на уму, да се казна може употребити само у крајњем случају, кад нема других средстава. Од велике је важности једно начело, у овим правилима нарочито наглашено, јер се противу њега по најчешће греши. Врло се често заборавља главни задатак кажњавања — морално исправити ученика, утичући на његову вољу, те с тога многи наставници, као што смо и у Шрадера видели, допуштају себи слободу да своје ученике називају разним иогрдним именима, или да се, кажњавајући их, у исто време и ругају њима. У овим се правилима то изрично забрањује и наређује, да се и најстрожа казна извршује без икаква издевања имена окривљеном ученику, јер наставник, у тој прилици, треба др ; покаже одвратност ПРОСВЕПШ ГЛАС1ШК 1893.

премаморалном злу, које се гони, и огорчење због неопходности казне, а не гнев или презирање према кривцу, кога не треба лишавати наде, да може загладити своју кривицу и повратити себи добро мишљење и поверење наставника, ако се буде поправио. Никако се не слаже са смером кажњавања у школи слепо вршење нараграФске правде, без икаква учешћа према окривљеноме ; буквално схваћање прописа о казнама не одговара ни у колико духу њихову; због њега се често смеће с ума, да је дисциплина само елеменат, средство у васпитању, и да се казне употребљавају тек онда, кад није више других средстава. На крају ових општих напомена о казнама има још пропис, да се, у случају какве било кривице, несагласне са чашћу завода, и очигледнога прикривања целога разреда, после претходнога саветовања директорова, цео разред подвргне казни по решењу директорову или проФесорскога савета. Кад се мало боље проникне у дух ових општих напомена о кажњавању, мора се признати, да им се нема шта много замерити; оне су, као што се види, потпуно сагласне, ако не и потпуно сличне, са начелима, којих се у овом питању држе немачки педагози. Како онда да се објасне оне силне оптужбе, што су се дизале па се и данас још дижу противу дисциплине, овакве каква је данас у руским средњим школама ? Као што ћемо доцније видети, цео је спор више начелнога карактера, Оптужба противу дисциплине не потиче толико због строгости или у опште начина, како се она примењује, него због самога начела, да дисциплина не треба и не може да буде једино средство у васпитању, коме треба дати у средњим школама место, подједнако настави. Са овога гледишта полазећи, и ми налазимо, да ове оптужбе имају места, иначе бисмо се тешко могли с њима сложити. Да је највиша просветна власт правилно схваћала значај, који могу имати казне у школи, сведок су, покрај ових правила, још и упуства, којима су она пропраћена и у којима су показана средства, како да се правилно врши дисциплина. Овде је на своме месту напоменути, да је свој овој повици, по нашем мишљењу, крив други одељак ових правила, у којима 14