Prosvetni glasnik

Д -Р ХЕНР одељке да изговори. У свечаном одушевљењу растајали су се наши мрки пријатељи. Ево како је стекао Шдиман ово коранско знање, веће но што беше у имама. Године 1858., у својој 36 години, ирви пут је Шлиман путовао Нилом са бечким ироФесором Ведлом. Тада није знао ни Једпе арапске речи. Бригу о лађн на којој ће путовати беше поверпо једном немачком трговцу из Кајира. Кад му је овај поднео рачун, уверио се Шлиман, да је грдно преварен. То га је нагнало да учи арапскп. Са познатом ревношћу поче и већ на путу до другот катаракта толпко је напредовао, да се за обичну потребу могао служити без тумача. По повратку продужио је учити. По својој познатој методи гледао је да изучи нотпуно на памет големе одсеке арапских <писа. У ове убрајао је и свету арапску књигу. Тако се потпуно упознаи са кораном, што нам је било од користи. Тако је исто Шлиман и Омира на памет изговмрао. Старо-грчки, који се веома разликује од новог-грчког, почео је учпти тек у зрелим годпнама (1856 г.). Две године без прекнда и са највећим одушевљењем читао је Омира и друге класичне иисце. У томе беше му конкуренткиња жена СоФија, Гркиња. Шлиман се толико заносио сгарогрчким језиком, да су свп његови млађи морали имати грчка имена. Било је прилика, да се он за извесно време предавао само старпни. да се окрепи за садашњост. Волео је на дуго време да путује и тада би утонуо у студије старих нисаца. Уморен велнкпм литерарним радовима, предузео је дугк свој јегппатски пут у зиму 1886-1887. У Каирује куш.о велику лађу весларку са куфињом и храном. С њом сгиже до Асуана, а после иза другог катаракта узе нову Јађу и продужп до Вади-Ха .1Фе. Ово његово путовање беше успорено на дуже време, неколпко месеца, Шлиману тада беху књиге једина забава. Осем неколико ранијих путописа, међу којима је Прокешовом давао прво место, нарочпто је читао атннске драматичаре. Ова вожња по Нилу толико га је освежила, да се не хтсде вратити све дотле, докле му не обрекох, да ћу и ја с њим доћи још једном овамо. То је бпло 1887.1888. г., и тада појављиваше се свако јучро са Иродотом и Страбоном у руци и ми обележввасмо земљу и старе порушене споменике, у колико одговараху нричама старог историка и опнсима ученога геограФа." Тако описује Вирхов путовање своје и Шлиманово године 1886-188К Ваља пам овде продужити о Шлимановим радовима. Од пролећа 1887. године преговарао је са иросвЕтнн гддоник 1893.

шлнман 129

сопственицима на Криту о условима, под којима бн могао да раскопа градић старе вароши Кноса, тврдо уверен, да би и ту нашао онаке псте дворе, као оне краљевске у Тиринту; али му поништише жељу претерани захтеви сгановника. Кратко време у пролеће 1-88. копао је на Китери и у храму св. Козме нашао прастари храм Афродите. Исге године испитивао је земљиште песковитога Пилоса, и на острву Сфактерији открио старе зидпне, које су но веровању Иродота нашли Шпартанци још 425. пре Хр. У сред овога рада Шлиман подизаше у Атини у универзитетској улици велпчанствену кућу, управо палату. У мозаику на тлу предствљени су важнији примери тројанских ваза и непеонице, по зидовима Фреске са класичним предметима и сликама, Омировпм стпховима поткићеним. Ну ово праведно стечено ужииање за тренут помути људска пакост. У то време јави се као опоненат Шлиманов нруски артилериски капетан Егпез1; ВоеШсћег. Он порицаше, да је на Хисарлику Троја, доказујућп да је то остатак старога гробља. 30 марта 1890. год. по жељи Шлимановој стиже у Троју осам научара разних земаља, да на месту докажу истп нитост његовог или Бетихеровог тврђења. У њихном решењу беше: да је Хисарлик стара Троја. Зловољан Бетихер написа пету посланицу под насловом „ШазагИк ше ез 181," као манускрппт, у којој у 6 тачака поново остаде доследно упоран у свом тврђењу, да је Хпсарлик старо гробље. И Шлиман се озбиљно спремаше, да једном за свагда ућутка овога свога противника. На Хисарлику сваког дана спремани су нови докази, али баш у сред овога спремања премину наш велики старинар на штету културно-историјске науке. Шлиман је боловао од мртвих костију у ушима и од тога је и умр'о. Та се болест прво јави 1864., а после у већем размеру, како Вирхов уверава, у тренутку, кад се заједно пењаху на планнну Иду, о ускрсу 13. априла 1890. У подножју беше 17.50° С., а на планини 5.50° С. Страшан ветар и киша једва су им допустили, да се врате на нреноћиште. Сутра дан јахаху кроз клисуру, да прегледају јужну страну планине. Шлиман на мах тако оглухну, да се Влрхов с њим могаше да разговара, само вичући. Он се потужи на бол у ушпма. Вирхов му ирегледа уши и увери се, да му је десна ушна дупља врло отечена. Није имао хируршкпх справа и с тога се задовољио чишћењем и топлим убризгавањем. Тек кад су се вратилиу Хисарлик,Впрхов је видео, да је оток постао услед коштаног потиска, и у другом је уху спазио, како је почео да расте и ожиљак од пређашње онерације. Вирхов 17