Prosvetni glasnik

278

ИРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

»У земљама, пише Ј. Абрамов, где сва, или скоро сва, деца за школу имају прилике да добију основно образовање, не може имати особита значаја отварање н. пр. нове школе. Једна школа више или мање — шта је ту ванредно? Оа свим је друкчије код нас, где чак у срећнијим окрузима остаје изван школе 4 |5 до 6 1т деце способне за обуку, а у мање срећнијим број ученика пада до х |, 0 и чак до *|[5 општег броја. Ту је свака нова школа појава од озбиљна значаја, свака је драгоцен добитак. Зато и сваки рад на нољу народне просвете има код нас ванредну цену, па још ако није проФесијоналан, већ, тако рећи, добровољан. Људе, који му се одају, треба високо ценити —особито^код нас. с< *) Ми Срби не знамо Алчевске. Ако речемо, да се о њој није ништа пиоало по нашим листовима, нећемо бити далеко од истине. Није се ни чудити. Ми знамо тако мало Русе п западне Оловене, и ако волимо да пишемо о њима. Наши листови извештавају нас, како први чешки журнал »ОбиеЈа* доноси о балканском полуострву чланке иа немачком језику**) (ситна погрешса која много говори); „Отаџбина « даје тек превод неке руске компилације о Пушкину; од велпких руских романиста нама је нознат само Тургењев (с остадима хоНе »Стражилово сс да нас упозна по Француској преради Евжена Готи!!). Па кад ми још и њих не знамо, или кад се понашамо тако дивљачки (јер како да назовемо оно масакрирање Гончарова ?) према њима, откуд онда да нам је познат рад Алчевске ? А на њега требало је одавно обратити озбиљну пажњу. Прва књига дела: Что читап народу ? изишла је одавно, и заједно с другом добила је на последњој светској изложби у Паризу иајвишу награду: академске палме, прославив име Алчевске и харковске школв по читавом образованом свету. Што не беше урађено онда, нека буде донекле сад надокнађено. Зауставимо се на раду те вредне наставнице и због тога, што је то редак пример, на ком радосно може одахнуги пратилац разноврсних покрета на пољу народне просвете, пример, који улива веру у свете ресултате просветног рада у Русији. * * * Ко се не сећа оног великог покрета духова, шездееетих година, код Руса, времена благородног младићког одушевљења, доба ватреног заноса, епохе сјајних нада у скору, велику, слободну будућпост! Светле личцости Чернишевског, Доброљубова, Фанатика пдеје Пиеарева и толикнх раденика, сједињених око разних журнала, излазе пред нас. То *) »Русскап Школа с , 1892, бр. 7 — 3, стр. 290. **) >Стражилово € , за 1892, бр. 47, стр. 752.

беше потпуна зора оног првог свитања, што га зовемо четрдесетим годинама. Изгледаше да зли удес, који угуши епоху Белинског, иеће бити тако строг с епохом Чернишевског. Време не оправда тих лепих нада. Зора се не разви у б.тгу снетлост пролетњег дана, која полако и поступно буди, диже и ожпвљава, већ плану неким вулканским жаром и пређе у нешто кратко> једнострано, болешљиво. С једне стране Базарови, с друге „залишни људп" и разни Хамлети, а ни једног руског Инсарова! Епоха паде ; под развалинама Фантастичннх кула без темеља пађоше се побеђени. Па инак, да грозпичава рада, да лепих уздања, да великих људи! Читава Фаланга одушевљених снага прегла да тренутно иоправи оно, што рђаво ствараху векови. Бољег места за ширење идеја и разбијање вековске таме не беше од недељних школа. Цар-Ослободилац скиде једним указом с народа окове крепосног права, а интелигенција хтеде једним махом да му скине с душе окове таме и незнања. Прво је било могуће, друго није; прво поста Факат, а друго оста лепа замисао, Природа северног човека способна је за крајности. И евом мртвилу и свом одушевљењу она не зна граница. И закипи рад по недељним школама. Мушкиње и женскиње, старо и младо, све поче отварати школе и учити народ. Међу одушевљенима и свеснима беше много пролетари.јата умног, људи слајба карактера, које идеја привлачи себи, ну који виде само спољашност. Они више вичу, него што раде, ништа не користе, а страшно шкоде. Нетреевени учитељи пођоше даље него што је требало ићи, почешс проповедати и учити оно, на што влада није могла равнодушно гледати. Године 1863. изиде државна наредба: „Закрмгб школш". Опште одушевљење морало је обухватити и Алчевску ; ну општа судбина морала је постићи и харковску школу, у којој је она радила. »Живо се сећам, пише Христина Даниловна у свом «Пед агошком Дневнику"-, како нам је било тешко, кад бесмо принуђени да објавимо деци да је школа затворена. Сећам се јецања и плача дечјег. Чинило ми се у онај мах, да би билз готова, да дам иола свог живота за живот школе, или није било помићи. На један пут срећпа мисао дође ми у главу: да позовем девојчице к себи, па да их код куће обучавам. Испуних своју намеру — за мном пође 50 ученица. Од тог доба, обука деце постаде моје омиљено занимање. Због средстава и малог стана скупљало се 10 — 20 душа, и ја сам их тајно обучавала. Плашили су ме да ће ме казнити, да ће нам затворити дућан, који у то време беше једини пзвор нашег опстанка. Уплашена, ја бих на неко време