Prosvetni glasnik

ИИСМА и8

ПЕХРОГРАДА

281

Вечно се зној, Да вечно даш ... Како да такав човек, живећи читавог века у том тешком раду, не потражи напослетку насладе тамо где је може наћи, насладе гадне, развратне, ну која бар за оно неколико часова чини га срећним. л Само крчма никад не саава велп Тургењев. Ко не зна да чита, ко нема нрилике да види какво благороднијо уживш.е, том је ракија горка утеха. Пијанство, које је само по себи већ и моралан и физички разврат, и проституција — то су две жалосне перспективе у будуђности снаке непросвећене раденице великих градова. Просветити те социјално повређене и увређене душе, истрћи нх из канџи разврата, пробудити у њима сазнаше човечанског достојанства, упознати их с књигом, као с највећим пријатељем, начинити од њих људе, просвећене чланове друштвене — то је узвишени задатак харковске недењне школе. Ево неколико сличица из Педаг. Дневника Алчевске. Из њих ће се читалац најбоље упознати с ученицама те ретке школе: »2 2-ог августа 1811. год. Марија Н. стунила је у школу скоро одмах, чим је основана, зиала је депо да чита и да пише, па смо је метнули у старији разред. У школу би долазила врло тачно са својом другарицом Кр., девојком од 15 —16 година, која поклони школи неколико лењира од свог брата столара. Н —ва беше љубимица учитељице старијег разреда; израз бледог јој и замишљеног лица изазиваше код нас свију симпатију и саучешће. Обично би молила, да јој дамо из библиотеке »кимжечку ио грустнде^ (какву тужнију књижицу), или „опис патње Великемученице Варваре, Катарине® и т. д. Бејах љубопитан да дознам, како она живи код куће, па ево што сам дознала: мати јој, тако исто бледа и болешљива жена, као и она, шије шубе (бунде); отац јој је пијаница, од ког морају да склањају туђ рад, да га не пропије; шесторо малолетне дечице издржавају те две а^енске, сестра и мати, па можете мислити колико се пате. »Видим и сама, говораше ми мати јој тужним гласом, да јој заједамо живот тим радом, али шта дасеради!« Доиста, није се имало куда, па се оиако и свршило, као што се могло предвидети: батине и грдња пијаног оца, паћење болешљиве мајке, плач гладне браће, све то, као додатак тешком раду, прекинуло је снагу 16-огодишњег организма. Није она за бадава тако волела школу, биће да је то било једино јој место одмора. Е да ли је само за њу школа била таква ? Колико је раденица, за које постоје само два пута: један — да погину физички у сиротињи, други — да погину морално у раскошу.

На несрећу, две таке смрти сударише се на нашим очима: Н —ва погину као жртва незгода у животу, друга —као жртва саблазне. »Пре неколико месеци дође к нама ученица 15—16 година, ванредна лепотица, у простом циценом оделу. Кад јој нриђох, позва ме на страну и, поруменевши у лицу, рече ми тихо, узбуђешш гласом, са спуштеним очима: »Ја сам невеста; младожења неће да се венчамо, док не будем писмена.... Можето ли ме научити за два месеца?" Дала сам јој реч, старајући се да је умирим. Способност у ње беше сјајна, марљивост ванредна. Интересујући се даљом судбином моје лепотице, старала сам се, дајеуверим, да не напушта школе, кад достигне циљ; ну савети моји беху узалудни: ње нестаде с последњим писменом азбуке. „Прошло неколико месеци. Бејах у позоришту у клубу; места беху врло скуоа (5 р. за први ред), па узесмо место 4-ог реда. Посматрајући расејано пролазнике, зауставих се на један пут на једној женској, која је баш улазила: на њој гласирано одело сламње боје, сомотски бурнус (горња хаљина) на руци, на глави јој красан шешир; све је то особито падало у очи, јер је било на лепотици: увојци тамно-русе јој косе спуштаху се на плећа, уоквирујући прекрасно, свеже лице; црне очи изгледаху још дубље, још пуније израза при вечерњем осветљењу; све главе окренуше се према њој, а она прође, мало збуњена, у први ред. Не веровах очима, то беше мој а ученица, моја 15-тогодишња девојчица у издераном циценом оделу. Не знам која ме је од те две смрти већма поразила, прва или друга; чини ми се друга; тамо крај гттњи, а овде почетак. 24-ог октобра. Данас је био светао, топал дан. Окружена гомилом девојчица, које живе на нашој страни и долазе по мене (да заједно идемо), ишла сам у школу. Неколико корака за собом зачух, да ме неко виче. Осврнух се и спазих Тању М. Девојчица сва поцрвенела и задухана, мора бити да је дуго трчала, да нас стигне. • — Нећу, одговори ми тужним гласом, газдарица ме шиље по новце. — А у идућу ћеш недељу доћи ? запитах је у намери, да је утешим. Одговора не беше. Покривши очи крајем своје црне мараме, Тања је горко јецала; мала јој рамена грчевито^се дизаху. Хтедох и сама да се заплачем, гледајући јад детињи и старајући се да је утешим. — Ићи ћу твојој газдарици, рекох јој, и молићу је да те пусти. — Ах, немојте, немојте ! — узвикну уплашена девојчица — она ће ме тући, не, ооље не идите !