Prosvetni glasnik

280

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

кад је слободна, жури се у школу. Ту је чека круг пријатеља, проникнут тежњом ка истој мети, ту је чекају весела дечја лица, којима та трудбепица прмноси своју лепту по могућсву, и сазнајућп то — она је срећна и горда. Како да се измери све то копјејкама ?... Један пут предложих јој награду.. Никад нећу заборавити израза јој лица у тај мах. „Госпођо, рече ми Н. Н., не одузимајте од мене тог драгог права! Мисао да и ја, којој је судбина доделила тежак труд надничара (чернорабочШ), умем извојевати у животу неколико слободних минута за тај мили рад, радосна је по мене. Ја се одмарам у школи...« То беше једини случај, кад одступих од свог најдубљег уверења „да има ствари, које се не могу купити«, да се после тога још јаче утврдим у њему. Ја верујем, тврдо верујем, да има у друштву људи, готових да се са свим предаду лмбимому дЂлу ; да су ти људи енергичнији, топлији и епособнији, да се труде и усавршаЕају у име тог рада, него најамници; да су ти људи развијенији и даровитији од најамника; да су ти људи способни да више принесу на олтар пародног образовања. Кад би у мене нестало те вере, осећала бих се врло несрећна. Убијати ту веру у другима, сматрам за деморализацију.«*) У том је писму сва Алчевска. Благородан идеализам бије из сваке врсте; то је дух бољих одушевљених људи шездесетих година. Замислимо таких двадесет бораца, који »страдају за идеју добра«, увек верују и увек раде, па ћемо добити јасан појам о оној снази, која је подигла харк. ж. нед. школу на висину, на којој се данас налази. * * * Упознајмо се с ученицама. Школа је основана за одрасле женске, које би желеле да науче читати и писати, а немају где, јер су изашле из година, кад се иде у основну школу. Тако ученице (од 14 год. и даљеј имају у школи првенство ; за њих мора бити места сваке недеље. Осим одраслих, у школу имају ириступ и деца од 10 година, која, и ако су малолетна, ппак су заузета свакидашњим радом, па не могу да похађају основну школу. Школа отвара такође врата да прими и оие ученице, које су свршиле осповну школу, па немајући где да се даље образују, хитају у њу, било из жеље, да наставе науку и да прошире круг свог знања, било из зебње да не забораве што су научиле. То су опшга правила за примање ученица, којих се школа мора донекле да придржава, јер број оних, који жели да се уче, увек је већи од броја, који може стати у школско *) Мгфоиол бск Ш , ор. сН., р. 27-28.

здање. Ми велимо донекле, јер из Дневника Алчевске види се, да увек, кад год су прилике у животу захтевале да се скрха правило, Формализам је подлегао животу. Трсбало је често примати и девојчице испод 10 година. Мотиви су различни: било да за девојчицом, која сваки дан иде у основну школу, нема ко да пази свецем и недељом, па једина јој рођака, старица пиљарица, иоди је у недељну школу, да се дете не покварн лутајућп ио улицама; било да је због услога у животу детету немогуће да чека до 10-те године и т. д. Једпом речју, сви у истини жедни књиге, могу наћи места у неде.вној школи. Већина учсница ступа у школу у септембру, т. ј. при почетку школске године; ну, благодарећи, као што ћемо доцније видети, распореду занимања, школа може да прими новог члана чак и у мају месецу, на крају глколског рада. Општи број ученица врло је велики: у последње време колеба се од 350 — 400. Највише их је непиемених и иолуписмених. По годинама својих ученица, харк. нед. школа представља разноврсност, коју ћемо ретко наћи у просветним заводима: поред дечице од 7 година седе девојчице од 10 — 12 г„ па девојке од 15—20, па старије женске чак до 50-те године. Све су то вредне раденице, чланови оног сталежа, који највише плаћа, а најмање нма права —сељанке и варошанке. Ове су то шваље и модискиње, Фабричке раденице, посластичарке, оне што плету корпе, шешире, чарапе, оне што тку и везу, занатлинице и жепе занатлија, слушкиње и т. д. Ко зна тај тамни а вредни контпнгенат великих градова, који читавог века ради и умире, са свог незнања, од глади или гипе у разврату — тај ће увидети велики значај, што га има така школа по најнижи градски сталеж. Села, што су у близини већим градовима, шаљу у њих здраву своју снагу, свој наЈЈачи, најздравији женски и мушки подмладак, да заради, да се хлебом исхрани, па да и кући штогод пошље. И град, та животиња, вечнојгладна радничке снаге, прима малу сељанку од 8 година, здраву, поштену, непокварену, да је, ако је лепа, пошље у 18-тој год. натраг у село с чедом у бешици, или, ако је ружна и ако је не прогута проетитуција, да јој сиса снагу, док је има у њој. Некад здрав човек претвори се у бледу животињу, која "ради од Јутра до мрака, а нема никакве душевне насладе. Олободна времена никад; господа устају у подне, лежу у поноћ. У Бечу свака девојка може изаћи недељом после подне у свет, јер Беч руча у подне; у Петрограду не може, јер Северна Палмира руча у шест часова, па онда иду чајеви, па гости, или самовари у поноћ после цозоришта..