Prosvetni glasnik

481

ментара бепсћиз Мог-а везу између сипа и матере да није тако блиска као веза између ода и сииа. ,Ако је снн, веде брегонски коментари, доиста богат, он је дужан иотпуно издржавати обоје, тј. и оца п матер; алп ако син нема довољно средстава да издржава обоје; али ако ау је стање тако да не може помагати обоје, онда син да своју мајку мете у јаму (место сахране) и да на леђима однесе свога оца у дом сиој". (Апс. Балув оМге1ап<1, \ г о1. II, р. 347). Ииак, пошто ова напомена није речена у облику тумачеља на одређеном месту спомениковог текста, већ само услед тумачења дужиости синовљевих према оцу, то се без омашке може у„зети као израз доцнијих правних гледпшта. У сваком случају, ако се чак и претпостави да староирско право није давало првенство матери према сину, већ у пеким случајевпма претпостављало везу између оца и сипа вези између матере и сина, то се мпак мора прпзнати као оаште иравило, да су обоје, и отац и мати, пмали подједнаку власт. Ово се нпр. види из тога што при ужпвању подједнаког пмања прво распоређивање о суделовању деце прапада подједнако и оцу п матерп. Зепсћиз Мог нстпчеза обавезан сваки уговор, који учнни један од супруга без иристанка другог, само ако овај уговор не смета добром и срећном васпитању. (Апс. 8. о?. 1ге1апс1, уо1. II. р. 347). Истим начином одређује се власт оца као п власт матере. Отац има право суда, доказа и сведочења односно ћери. Исто то право и истим пзразима нриписују брегони матери односно сина (Апс. 8. оГ. 1ге1аш1, уо1. II р. 347.). Ово право суда, доказа и сведочења 1 ) никад није прелазило у шз \Г(ае ас пес18, које је са свим непознато прсшш споменицима. Отац и мати не само нису имали права убити дете, него плод не може бити ни отрован, како без нристанка очева тако и са пристанком (Апс. К оГ 1ге1ап(1, р. 205 ГГ. арренсИх, р. 551). Овде се сусрећемо с одредбама са свим иротивним основама старог рим. права, где се тровање и побацпвање услед тога сматрало искључиво као гажење мужевљева права односпо зачетог детета у утроби матере, (види НгећогоЋчсг, Баз Уегћгесћеп (1ег АМгеЉип§ с!ег БеЉезГгисМ, БограГ, 1876, р. 48—60

1 ) У чему се састојало право сведочења очевог, о коме говоре старо-ирсви споменици, види се из одредаба ведског нрава. У кодексу Диметије (В. II, С1)ар. V. рппс.) читамо: »Три лица су, чији.м се сведодбама, иоткреиљевом

заклетвом, мора перовати Треће је од ових лица — отац

између своја два сина (т. ј у случају спора између његова два сина). Ако мете десиу руку на главу сина, против кога сведочи и закупе се овако : »Тако ,чи Бога, који ме учипио оцем, а тебе сином мојим, истина је то, што сам ја каиао односно тебе и твога брата, да му верују*. Значајно: да би свака заклетва и сведочење имала потп)ну силу, потребно је било да су оба сина од једпе матере.

а иарочито р. 59). Овака разлика између нрава старо-ирског и старо-римског објашЊује се само тиме што се очпнска власт у старој Ирској ослањала на са свим друге основе, него у старом Риму. Карактер очипске властп у Ираца врло се лепо п јаспо види из одредаба велике књиге старог закона како остарели отац предаје старешинство дома спну (Апс. И оГ 1ге1аш1, уо1- III, р. 53, аш! 57) Изнемогао и остарели отац могао је дати своју земљу сипу, а син је зато био дужан да храни оца до смртп. Услед таког уступања утврђивао је се између оца и сипа овакав однос, који несумњиво тврди да је у кући био госнодар онај, који је занста био храпнтељ и заштпткик чељади, дакле спн, који тачно испуњава обвезу, коју је примио иа се, и могао је оспоравитп све тако зване рђаве 3 ) обвезе свог оца (ћа<1 соп4гас1з оГ Ље ГаЉег енглеског иревода), т. ј. све обвезе, које закључп његов отац без његовог пристанка, а које иду на штету газдинста. Само у том случају, ако син не испуњава своје дужпостп, отац је могао одузети од њега земљу и дагп је другоме. У опгате власт над одраслим синовима завнсила је од тога, да лп су онп живели код оца о његовом издржавању илп не. Ако је спн већ одељен, нпје више био под очевом влашћу. Но отац, као што смо видели, у случају ако је престао радити и иао на терет сину, био је до извесног степена зависан од сина. Најпосле у споменпцима налазимо опште одредбе, по којпма нпје сваки син дужан покоравати се оцу п увнжавати га, већ само онај, према коме је отац пспунио своје дужностн. Тако: Зепсћиз Мог ослобођава снна од дужности уважења и важностп у случају ако га се отац јавно одрекао, недавши му удела прп деоби земље између спнова. Од ове дужностп ослобођава се такође син, који је остао без земље кривицом оца (т. ј. ако је породична земља била одузега за дугове очеве, учињене, не по потреби иородице, већ ради личних потреба очевих) , или чији је део отац оптеретио , било за рачуи илеменског старешине , било за рачун цркве (Апс. Б оГ 1ге1ап<1, уо1. III р. 61). Прелазећи за тпм одредбама старог велског права и овде не налазимо неограничену власт оца. У старим сноменицима велског права помињу се само казне, којима је отац могао казнити снна. „Три шамара не смеју се вратити, вели се у једној одредби, и то шамар који отац удари снну као казну, поучавајући га (\Уе1зћ Баш, Воок XIII. Сћар. П, 201)." У осталом и ово право исдравке, ') — 0 разлици између т. з. рђавих и добрих обвеза (ћа(1 ап(1 §оо<1 сон4гас18) у старом ирском праву види Маше Еаг1у МзЈогу о{ ГпвНиШопз р. 57, а такође Апс1еп1 К оГ 1ге1ап<1, Уо1. III, р. 5. ап<1 6.

61*