Prosvetni glasnik

486

монизам као веза изме'бу релпгије и иауке

Говорећи овде у кратко о опширним психолошкпн консеквенцама моннстичке науке о развићу, дотаћи ћу се у исто време једне важне области, које се и наш предговорник у своме предаваау више пута дотакао, то је област релшије и с аом скопчаног „ веровања у Бога". Као што он, тако и ја сматрам за одвећ важну ствар оснпвање јаснпх философских ндеја на основпци религијозне области; према томе молио бих свечинп скуп да ми допусти у овој свечаној прилици, да се у кратко јавно исооведим. Ова „монистичка исиовест" могла би тим пре полагати нраво на непристрастан суд. када би ју, по моме дубоком уверењу, псповедало најмање 9/10 свију сада живих прпродњака. Шта више, ја верујем, да ову монистичку исповест морају исповедати сви природњаци, који испуњавају ова четири услова: 1.) Довољно познавање целокупне областп природних наука, а пре свега модерне науке о развићу. 2.) Довбљно оштрине и јасноће у расуђпвању, те да помоћу индукције и дедукције пзвуку логичне закључке нз тих емнпријскпх знања. 3.) Довољно моралне храбрости, те да тако добивена монистичка зпања бране од напада супротних дуалистичких п плуралистичких система. 4.) Довољпо душевне спаге, да се на основу свога здравог размншљања ослободе од религпјозних предрасуда, које владају, а особито од онпх, здравом разуму противних, догми , које су нам усађене од ране младостн као пепобитна „религијозна откровења". Полазећи с ове слободне тачке гледишта, кад упоредимо маогобројне релпгпје разнпх народа, бићемо пре свега припуђени да одбацимо као нетачне све оне представе које стоје у перазрешпвој противречностп с признатпм и критичкнм разумом утврђепим правилпма емппријског прпродног сазнања. Овде дакле можемо без даљег говора апстраховати све митолошке гатке, сва „чуда" и тако звана откровења , која су неприродним путем до нас дошла. Сва су ова мпстпчка учења бесмпслена, јер нису нотврђена каквим стварнпм доказом, већ напротив стоје у супротпости с познлтим п утвр ђепим чињеницама рацпопалне природпе науке. То исто важи п за легенде, које су постале из цпклуса нрпча Христових и Мојсијевих, као и за легенде мухамеданских и индијских прпча. Оставимо ли сада на страну све скупа мистичке догме и необјашњива откровења, то ће пам остати као драгоцено и неоцењиво Језгро праве религије гласовита етика, заснована на рационалаој антропологији. Међу многобројнпм и разиоирсним религијама, које су се развиле из грубих преисгориских почетака од пре 10.000 годиаа, сгоје без сумње

на првом месту оне две религије, које су још и данас највише расирострањепе међу културннм иародима: старија Будиаа и млађа Христова. Обе имају миоге заједиичке црте, како у митологији тако и у етици; шта впше зннтан део хришћанског учења узет је из индијског буднзма, као што је други део узет из учења Мојсијевог и Платоновог. Међу тпм, с дапашњег нашег културног гледишта, чинп нам се с нуннм правом, да је хришИанска етика далеко савршенија и чистија него етика свију осталпх религија. До душе морамо одмах додати, да баш нпјзвачајнија и најплеменптија начела хрпшћанске етпке — љубав према ближњем, обавезаност према дужности, љубав к истини, послушност према законима — иикако не принадају пскључиво хришћанској религпји, већ су мпого старијег иорекла. Упоредна исихологија нарбда показује, да су ова етичка основна начела мање више познавалп п испуњавали многи стари културни народи још тисућама година пре Христа. Еао највишп етички закон рационалне религпје остаје човечанска љубав и то у природној равнотежи између егоизма и алтруизма, између самољубља и љубави ирема ближњем. „Што ниси рад да тп други чини, не чннп ни тп другоме !" Ова природна највиша заиовест проноведана је и вршена још на тисуће година пре аего што Христос рече : „Љуби свога ближњега као себе самог". У човечанској породици ово је начело било одавпо јасно, јер је готово као „етпчки ннстиикат" наслеђено од иаших животињских праотаца. Исто тако то је начело постојало у ширем смпслу и код најпјтмитнвнијих општинаихорди дивљих народа, као год п код стада мајмуна и осталих задружних сисара. „Љубав према блнжњем", т. ј. узајамно нотпомагање, нега, зашгита н т. д., јавља се код ових животиња, што живе задружним жнвотом-, готово као социјална дужност, јер, без те љубави, удружења не могу пматп трајашног оистанка. И ако су се доцније код човека те моралпе друштвене основе много више развнле, ппак њихови најстаријп ирепсторијски извори, као што је Дарвин показао, налазе се у соцпјалним инстинктима животнња. Еао год код впших кичмењака (паса, коња, слонова и т. д.), тако и код виших зглавкара (мрави, пчела, термпта), задружно живљење у уређепим друштвима условљава развиће социјалних односа и дужности, које су п код човека постале најјача полуга интелектуалаог и моралног напретка. Нема сумње, да данашња човечанска култура за велики део свога савршенства пма да благодари ширењу и утицају хрпшћанске етике, пу поред тога