Prosvetni glasnik

8

из веограда У петроград

57

Ани Ивановној (1780—1740) великој кнегињи Курландској а ћери Ивана V, Петровог брата, под условом да се закуне на устав. Осталим сталеашна народнпм, ннје тај устав пшао у рачун. Па кад је Ана стигла у Москву на крунисање, захтеваше да се Устав укине, а Ану прогласе за аутократичну владарку. Ана, предострожном учпњена овим покушајем устава великаша руских, поста неповерљива спрам рускпх државника , и поклони своје поверење немачком елементу, којим се са свим окружи и започне доба тако назване „Биреновттине" од Бирена, Курландца, главног саветника Аниног. Русија крваво пропишти под овим страним режимом и Сибир се напуни, али, до душе, и Петрове реФорме беху спасене и унапређене. Нове се школе отворе и строг се надзор у њима водио. Ана је волела забаве, те је при њеном двору било непрестаио весеље и раскош. Племство се у том вртлогу матерјално упропашћавало, али п исправљало своју природну грубост п текло тиме један моралан капитал, који ће временом свој плод да донесе. Под Аном је руско оружје стекло нових лаворика. У Пољској се па име упразнпо био престол смрћу Августа II. Ана посади за краља његовог сина Августа III. против Станислава Десчпнског (онај исти ког је и Карло XII заштпћавао) којег је подржавао велики део племства пољског и његов зет Лудввик XV, краљ Француски. Француска да би се осветпла Русији за овај неуспех, наведе Турску да објави рат Русији. У овом рату руска војска заузе Азоф , освоји Очаков, најјачу одбранбену тачку турског царства на Дњепру, пређе преко Прута и освоји Јаш (1739). Али за сад не досие да задржи сва ова освојења, већ само простор пзмеђу Буга и Дњепра. Она је, за свог живота, наименовала била за наследнпка Ивана VI унука од сестре, велике кнегпње Бруншвајшке, под изричпим регенством Борена, од скоро поставшег, херцега Курландског. По њеној смрти почеше се и Немци, исто као пређе Руси, међу се гложити. Мајка и отац тромесечног цара збацише, помоћу Муниха, Бирена и заточише га у Сибир ; а за тим одвратише од себе и Муниха. Док међутим руска партија коваше заверу у корист Јелисавете, ћери Петра Ведпког. Једне ноћи, октобра месеца 1741. Јелисавета, придобив за се преображенскп нук, заузе, његовом помоћу, царски двор. Ухватп Ану и њеног сина Ивана и заточи обоје. Јелисавета Петровна (1740—1761) стаде сада да влада, и с њом п Петрова лоза која и данас влада у Русаји по жепској страни. С Јелисаветом ступише на чело земаљске управе и руски људи. Под Јелисаветом Русија издржа два рата, ирвп са Шведима, у ком Русија задоби скоро целу Фипландију, а други против Фридериха II, прајског краља у време седмогодишњег рата. Поразп, које ,1е Фридерих претрпео од Руса у том рату, беху тако грдни да је озбиљно помишљао на самоубијство. Нањегову срећу, Јелнсавета умре, изненадно, кад је он највише очајавао. За свог живота, Јелисавета је продужила реФорме свог оца. У цељи да уздигне углед све

штепству, изда виш« наредаба, односећих се на поправку његових злоупотреба и умножења њихове науке. Између осталога нареди, да се казне шибама попови који би се виђали по механама и зборовима или би се хвалисали у јавности. По савету свог љубимца Шувалова отворга први руски универзитет у Москви, умножи број нижих и средњпх школа, основа у Петрограду Академију вештинх и посла многе младе Русе на страну, да се дотеа РУЈУ) једни у лекарскпм, а други у Фпнанцијскимтрговачким, и другим наукама. Под Јелисаветом почне да цвета Петроградска Академија наука, чији члан беше сада уважеии проФесор Физике Ломоносов. Под Јелисаветом иојаве се први списатељи руски новијег доба, достојни уважења. Индустрија и агрикултура нроцваше такође под Јелисаветом. Фабрике се умножише, и да би већма унапредили индустријску струку, подаре. власницима важнпјих Фабрика почасне државве чинове. Агриколне беху заведене, средством којих лихва падне од 20% на 6°/ 0 . Унутарњп ђумруцн беху уканути. Сибирпја и јужни крајеви руски почеше се насељаватп. Образова, „Нову Србију" на земљишту између Буга и Дњепра, освојеном Аном Ивановном. Ова је колонија давала царици четири регименте лаке каваљерије. Под Јелисаветом почеше Французи долазити у Русију и, већим знањем и бољпм укусом, вршити васпитачку задаћу коју су дотле упражњавали Немци. Волтер поста, по својој жељи, члан Петроградске Академије и поче писати своју историју „Русија под Петром Великим". Мп смо већ напоменули да је почетком владавине Јелпсаветине, настала била реакцпја против Немаца који, под пређашњим владавинама, беху заузели све важније положаје у држави и прогањаху немилостиво урођене такмаце. Сви ти Немци беху сада сургуннсани, народом и свештенством гоњени, иекад линчовани, чешће у Сибпр заточени у замени смртне казне, коју је Јелпсавета укинула I била, а Катарина II опет завела. С тога Немци нреставише владавину Јелисаветину као варварску, и као таква важила је све до скора, по немачким изворима, у целој Јевропи, док новија критика не одбацп овај једнострани суд о Јелисавети, и наменп јој достојно место између Петра Великога и Катарине II. Још за свог живота, Јелисавета је означила била за свог наследнпка Петра, снна своје рођене сестре. Ане Петровне, жене Карла Фридериха Холстајн-Готорнског. Овај унук Пегров пређе у православље под именом Петра Феодоровића и венча се са Софијом , кнегињом од Анхалт-Цербста, која је такође прешла бпла у православље подименом Катарине. Петар III ФеодоровиА (1761—1762) ступи на престо по смрти Јелисаветпној, али се не одржа на њему ни пуну годину дана, јер га његова сопствена жена Катарина, с којом се није слагао и коју је он наумно био да прогна и пск&учи од престола заједно са малолетним сином Павлом, а да наименује за наследника Ивана VI још заточена. Катарина предупреди њој умишљај свог мужа. Збацп га с престода помоћу својих руских приврженика, нарочито Орлова, и заточи га у Рапчи, недалеко