Prosvetni glasnik

56 из

Петром Великнм започнње нова ера у Руеији, правн препорођај, умнн и матерјални, руског народа. Москва ће од сада све бдеђа постајати , а Петроград ће бити она буктпња, која ће Русију осветљавати. После више недеља борављења у Петрограду, кад наступише топлији дани и баште се зеленилом оденуше, одлажах чешће да се шетам и сунчам у Адександријском парку до Неве. С Невског ироспекта кад човек уђе у парк и крене лево по стазама његовим, стиже до једног велпчанственог споменика, који се сидом намеће пажњи посматрача. На једној огромној монодитној стени, која се диже косо са равнице, од прилике десет метара дугачкој и око шест впсокој, диже се споменик првог императора руског. Петар Велики, у римској тоги, огрнут плаштом, ловор-венац на челу, јаше ватреног коња у положају да скочи са врха хрида преко амбиса у бесконачност. Држање му је поносно, а поглед поуздан. Пружио је десну руку у знак стишавања, као да каже: „Не бојте се, мој је скок иоуздан", док коњ гњави стражњим ногама ведику змијурину, слику дивљаштва. Ова сдика одичава пајверније Петра Ведикога и прича цео његов живот. Сваки пут, кад бих дошао био у иарак, попео бих се на један мали хум до споменика , са ког се отвара деп изгдед свуд у наокодо: спреда простире се широка Нева са њеном укусном и, спрам Л.адошког деда, чврстом каменом ћупријом „Николајевском", а под њеним високим аркадама пдове често лађе и „мушеви". На противној, десној обади Неве, дуж набрежње, диже се низ огромних здања, која у себп скривају мудрост и вештине руске. Десно од посматрача, а по истој набрежњи где се и спомеиик надази, диже се, четврт кидометра дугачко здање „Адмиралитета", надвишен четвороуглпм торњем на стубовима, којц се свршавају здраво високпм поздаћенпм шиљком, надик на катарку каквог брода; још даље зимњи Двор, с којим ћемо се доцније упознати. Лево од посматрача дижу се кдасичне падате св. Синода и Сената, украшене коринтским стубовима и везане међу се стакленим сводом. Позади су горостасни Сабор Св. Исака дадматинског, светски монумент, с којим ћемо се такође засебно упознатн. Свуда куд око допире, питомост п величанство, , људски умотвори, који јасно прцчају о високом развићу руског генија, док пре сто педесет, две- ј ста, година, овде вдадаше пустош и дивљаштво, медведи и змнјуриие бдаговаху овде у своме царству. Тад бих бацио поглед на споменик Петров, којп сам собом прича оно дивљаштво и ову иитомост. Стена, напме, са које коњ хоће да подети са својпм узвишеним јахачем у бескопачпост, огроман је оддомак, 100 хиљада пуди тежак, а оддомио га је гром са једног брега у финском заливу. Њега је, онако неотесана, као што је и прпрода у којој је пикао, ведиким напором донеда и посадида на овоме месту за подножје споменику Катарипа II (јер предање вели да се Петар за свог живота на њ пењао). Она огромна змија, која је

у ПЕТРОГРАДА

пошла за коњем, да га у својим завојима згњави, заједво с коњаником, а коњ међутим стао јој својим снажним коиитом баш на глазу — оличава стару Русију, која се Фанатично борила против реФорама Петрових. Група коњаника и коња, генијална је израда ведиког Француског скудитора Фалкопета, којим је најјаснпје оличио дух Пегра Великога, дух који је Русију скренуо на стазу питомости и истинске ведичине. На нодножју спомепнка чита се овај једноставнп натпис „Петру I. Катарипа II. 1782." V. Катарипа 1. — Иегар II. —- Ача Ивачо!вна и ирви усгав у Русији. — Надмоћије Немаца iiа руском двору. — Освојење Оџакова. — ИвА11 VI- — Немачки се великаши мет.у се зават.ају. — руски великаши проглашују за цар11цу Је ДИСАВЕТУ не ТРОВНУ уз 11рипомоћ преображенског пука. — Реформе јелисавегине — Уплив француски појављује се на руском двору. — п етар iii. нраћа уплив немачки. — Нј ЕГОВО свргнуће с преотола. — Катарина II — Подела Пољске. — Њени рагови с Турском. — Реформе под Катарином. Ми нећемо још улазити у Петроград, но ћемо најпре да насликамо у круппим погезима периоду која испуњава руску историју до Катарине II, као доба кад је Русија довршила своје уједињење и упутила се стално ио стазама иапре'п;а, После Петрове смрти цела је Романова мушка лоза спала бида на једног потомка, Петра, Адексијевог снна, а унука Петра великог, коме тад беше 12 година. Један део ведикаша хтедоше да прогдасе њега за цара, али они који су компромитовани биди у нарници његовог оца, који су сарадници биди Петра Великог у делу његових реФорама и који су још и сада имади власт у својим рукама, претпоставпше да прогласе за царицу Катарпну, Петрову жену. Руспја прими тај избор, ади не без крвавих протестацпја од стране раскодника. Катарином I (1725. 1727) управљаше кнез Менчиков, који настави дедо Петрово, задржав Петроград као престолницу руску, насупрот противној још јакој струји да се престодница врати у Москву. За кратко време њеног царовања, које је трајадо две године, почеди се свађати и гложити међу се опа поворка одабраних људи, руског порекла, који су се повели бнли за Пегром, и постали били његови гдавни помагачи. Та се борба продужи и посде Катарине за време царовања Петра II (1727 до 1730) још мадолетног, у име којега управљаху земљом, најпре Менчиков, а затим Долгоруки. Но, на скоро, умре и овај, посдедњи, мушки потомак Романове дозе, нагло, од богиња. Сада наста забуна, кб ће од иотомака женске Романове дозе да ступи па царски престб. Великаши руски, сакупљени у високом тајном савету, у намерп да ујамче себи извесна преимућства, израдише „устав", па понудише руску круну, не ћеркама Петровим, за које, као непосредне наследнице, имали су узрока да се боје, да неће на тај Устав пристаги већ: