Prosvetni glasnik

домаће, придично добро пиво, каФу, пг ћер и сличпа, ширећи њпхову проходњу и растерећујући их у највећој могућој мери од свпју дација, као превасходне носиоце културе. На жадост, мед, брага и квас, та стара славенска пића све више опадају, и ако су неки од тих Фабриката врло укуснп и здрави да се и у господским кућама пију. Еад посркасмо чај, благодарих г. Н. за његова прострава и поучна обавештења, па га замолих да ми дозволи да му поставим једно питање, свакако ако иије већ уморан. Драге воље, одговори ми, питајте ме сдободно. Али иајпре да попушимо по једну цигарету. Пробајте од ових, пруживши ми једну, оне су производ једне од најбољих Фабрика одеских, јамчим вам као зналац. Вн знате, рече ми, да је код нас производња и продаја дувана слободна. Држава монополише само бандеролу. Овом системом утакмица у квалигету производње и у цени дувана као код простих монопола, није искључена. Потрошач и дрзкавии ерарзадовољни. Шта ћеге боље ! Уверих се, рекох му, да вам је дуван добар, нарочито средњи квалитет је изврстан и јевтин — бољи но игде сиецијалитети. Али, дозволите ми, наставих, кад већ прпстајете, да вам поетавии моје питање. Ви сте ми до сад објашњавали стање вашег неликог носеда. Дали и мужицидобише земље после еманципацпје, да ли је довољно п какво је њихово агрикултурно стање ? Ухватилисте се самп, одговори ми. јер ће нас ово питање далеко одвести. Не жалим, одговорих му , јер ме ваше поучно причање* здраво занима. Крепосноје право, започе учени Академик, није својствено ни словенима у опште, ни Русима. Оно је у нашој земљи постало стицајем околности. Кад су Татари подјармили нашу домовиеу настала је потреба да се царсгво, дотле подељено у многобројне кнежевнне, у средсреди и у једној руци, која ће снажније да сузбија страну навалу и да ослободи земљу испод туђег јарма. Тај задатак узеше на се са успехом ондашњи владари московски. Ради постигнућа ове цељи, оии морадоше завести апсолутизам, подврћи, то јест, себи у слепоЈ послушности земаљско пдемство, а ово, сдествено, сеоско становништво. Креиосно право постало је, дакле, по иужди државној. Владаоци московски устунаху државна добра — племству у име награде за њихове војне услуге Из прихода ових добара, идемићи су подмиривали пак и војене трошкове, ношто су морали сами прикупљати војску, наоружати ју и о свом трошку ју издржавати за време рата. А у мирно доба, унрављали су, у име вдадаоца, дотичним крајем где беху и њихова добра. Да би племићи могли одговорити свим овим дужностима, указала се потреба да пм се осигура довољно руку за обраду њихових иоседа, јер идемићи, чији би сељани напустили његово добро, да пређу код другог пдемића или да се иначе одселе — били би упропашћени и доведени у немогућност да се владаочевом позиву одазову. Одатле наста потреба да се ускрати сељаку сдобода сељења а племићу преда неограничена власт над

мужиком. На овај начин, поста код нас крепосно право у току средњег века. Свака реФорма, административна или судска, која се хтеда доцније предузети у духу модерних начеда, сукобљавала се крепосним правом, и није било могућно никако извести ју. Да би се узмогло коракнути у духу напретка, требало је, дакде, укинути ово право. Да како, да су тиме интереси целе једне касте дошли у сукоб са идејом еманцппације. Ту је требало борбе и ведиког државног аукторитета да се она у дедо прпведе. Слава за мирно изведене ове еманципације, која је толико крви коштада Јевропу, припада, као што вам већ рекох, нашем, чикад незаборављеиом, блаженопочившем Императору Александру II. Он осдободи 47 милијуна и 400 хиљада народа од ропства, без капи крви, без потреса, без омразе, и данас му цела Русија, племство и мужик, кличе: „хвала господару". Нека га свемогући за ово ведико добро награди. Основи на којима је ова еманципација изведена сдедећи су: 1. Мужици, који су дотле нривезани били уз земљу господареву, добили су сва права слободног грађанина; 2. Сељацима је уступљено, уз извесни годишњи доходак законом прописаи, потпуно уживање њиховог дворишта (кућа, авлија с осталим принадлежностима) и к томе извесна количина ораће земље, довољна да им ујемчи испуњење њихових дужности спрам државе. Ово стално уживање, може да се претвори у потпуну личну својину путем законом углављеног откупа; 3 Господари, носедници, дужни су биди да уступе сељацима. идп сеоским општинама земљу коју су они дотде обрађпвади. Наравски, да је у сваком срезу одређен минимум и максимум овог уступка. Он је износио, у средњој руци, по З'ј 2 десетине на сваку сеоску мушку гдаву; али се та мера мењала између једне и дванаест десетина, према плодности земље, мање у црном, више у степскпм крајевима. 4. Држава је одмах отворида довољан кредит сељацима да ослободе своје имање од пређашњих госиодара, наравски, поставши дужником државним, од које ће се у скоро већ и откупити. 5. Дворјани који не беху нривезани уз земљу (слуге, робови) добише нросто дичну слободу, нод усдовом да две године, од дана емаиципације, служе још своје господаре. 6. Ради правилне поделе земље, господарске и сељачке, и праведно одређеног годишњег дохотка услова откупа, начедно законом утврђеним, и откдањања свију могућих страва који би могли наступити услед примене овог закона, беху установљене комисије, назване „мпровни посредници", које су се, буди у хвали истине речено, показаде поштене, устрпљиве, непристрасне, праведне, те се њима има и приписатп у главноме заслуга што се ова друштвена днквпдација свршида на миру. Сељаци, ослобођени од власти госнодареве, беху устројени у опшгинама. Право полпције и надзора које, је пређе ирипададо госиодару, прешло