Prosvetni glasnik

2

ОСИОВИ МАГЕМАТИЧКЕ 1'ЕОГГЛФПЈЕ

вертикално памештена мотка иа какву хоризонталну раван. Да то нађемо ваља оиИсати један круг око мотке као оредишта, алн да подупречннк овог круга буде дуЈки од најкраћо оенке. Забележе се места, где је сенка пре и посде подне врхом својнм додирнула круг, за тим се нреполовн лук између ових тачака и нодневачка пруга пролази кроз ноловну тачку и подножје могке. 6. Подневачки к руг. Опај вертикалнц кр;г, који пролази кроз јужну тачку и, кроз диаметрално противну, северну тачку, зове се иодневачки или меридијански круг (од лат. тепсИев = подне), с тога што је подне у неком месту сваког дана тада кад Сунце прође кроз овај круг. 7. Висина и азимут. — Део вертикалног круга између ма које тачке на небеском своду и хоризонта зове се висина те тачке (ТА сл. 1.), — Под аз имутом разуме се угао, који граде у зениту вертикалпи круг неке звезде (АЗ сл. 1.) и меридчјан гледаочев (ЗДХ). Он се мери на луку хоризонтовом (ХА) што лежи између оба ова круга и рачуна с од јужне тачке на запад. 2. Привидно цретање небес^их те<ла. 1. Дневни и ноИни луци. Оунце, Месец и звезде крећу се, како нама изгледа, дневно од истока иа запад. Њихови путови описују над хоризонтом паралелне кружне луке, чије допуне до читавог круга леже испод хоризонта. Над хоризонтом описани лук је дневни лук, а онај што се палази испод хоризонта је ноЛни лук. 2. Циркумаоларне зеезде. Многе звезде описују над хоризонтом читаве кругове, дакле не рађају се и не залазе; такве звезде зову се циркумиоларне. 3. Кулминација. Ова небеска тела у своме дневном оптицању достижу над нашим хоризонтом свој највиши положај у нашем меридијапу. Тад се каже: кулминују (од лат. си1теп = највиши положај или стање неке ствари). — Циркумполарне звезде секу меридијан над хоризоитом два пута; оне достижу у меридијану неког места свој највиши и најнижи положај, своју горњу и доњу кулминацију. 4 Звездани дан. Време, које протече од једног проласка некретнице кроз меридијан неког места до идућег ироласка те исте некретнице, зове се звездани дан. Он се дели на 24 једнака дела: чаеа, овај на 60 минута, а 60-ти део једног минута је секунад. — Према обичном сахатном времену звездани је дан = 23 сах. 56 мин. 4 сек. 5, Небеска осовина и небески иолови. Пречннк небеске лопге, око кога се она обрће са свима звездама једанпут дневно, зове се небеска или свет-

ска осовина, а њене крајне тачке небески или светски иолови (стожери). Онај што је над нашим хоризонтом зове се арктични (од јел. агМоз = медвед, јер се звездана слика медпед налази на овој страни) или северни иол. А онај што је испод нашег хоризонта: антарктични (од јелин. ап!;Г = против, супрот, дакле према медвађем полу) или јужни иол. 6. Положај северног иола је лако наћи по једној звезди, која се налази веома близу њега, те јес тога и назвата иоларна звезда (звезда стожерница). Овима је позпата гомила седам сјајних звезда, које се зову велика кола или велики медвед (сл, 2.). Ако се пооуче кроз задње точкове а и б једна права од прилике толике дужине, да је а П = 5аб, онда ће ова права ударити на сјајну звезду II, где ћемо ^ "У наћи сличну гомилу звезда (те отуд, мали медвед назвата) и ово је поларна звезда, на којој

V I

# Ј 6

п

без дурбина не можемо опазити баш никакво

Сг. 2. кретање. 7. Небески екватор (полутар) и уиоредници (паралелни кругови). Највећц замишљепи круг небеске лопте, који је подједнако удаљен од небеских полова (по 90°) назват је небески екватор (оа лат. аедиаге = изједначити) и он дели небеску лопту на две једнаке полулопте (хемисФере]. — Круговп, који су повучени по небу наралелно скварору, зову се уиоредници (пара:елпи крузи) н. пр. ДЖ (сл. 3.). 8. Деклинациони круг, деклинација. — Оне КЈгоге, које замишљамо да пролазе кроз светске полове (ПП') н. пр. ПВП' (у сл. 3.). и стоје управно на екватору , зовемо часовни или деклинациони, кругови. — Онај лук деклинационог круга, што лежи између неке звезде и екватора, зове се деклинација (од лат. с1есНпаге = одступити) или одстуиање. Она се рачуна северно и јужно од екватора као северна и јужна деклинација. 9. Полова висина и екваторова висина. На неоеском меридијану неког места лук између нола и хорпзонта (П'Р) зове се иолова висина , а лук између екватора и хоризонта (ЕХ) зове се екваторова висина. Полова ц екзаторова висина допуњују се до 90*.

Сл. 3.