Prosvetni glasnik

ОСНОВИ МАТЕМАТНЧКЕ ГЕ01ТАФНЈЕ

7

иоловима; крајње тачке земљине осовине су полови, и онај што је према зиезди стожерницн зове се северни пол земљин, а онај други јужни. 2. Екватор (полутар). Он."ј зампшљени круг, који је око Земље тако повучеп (од истока на запад), да је подједнако удаљеп (90°) од северног и јужног пола и целу Земљу полови на северну п јужну полулопту, зове се екватор или аолутар. 3. Меридијан. Онп замишљени највећи кругови, који су повучени кроз полове, зову се меридијански или иодневачки кругови. Иоловипа једног меридијанског круга зове се меридијан или иодневак (земљин). Као и сваки други круг, тако исто деле се екватор и нодневачки круговп на 360° једнаких делова, који се зову стуињеви (°). Оваки ступањ дели се на 60 минута ('), а сваки мннут на 60 секунада ("). Можемо повући небројено меридијана, пошто свако место на земљиној површинп има свој меридијан. Ради оријентовања на Земљи замишља се кроз сваки стуиањ екваторов по један меридијан, те отуд и има 360 меридијана или 180 подпевачких кругова. Сваки поднезачки круг делп Земљу на источну и заиадну хемисферу. 4. Уиоредници. Оне замишљене кругове, који су повучени око целе Земље у истоме правцу (паралелно) као и екватор, зовемо уиоредници. Може се небројено упоредника повући, али се замишља, да је повучен по један кроз сваки меридијанскн ступањ; северна и јужна полулопта имају по 89 кругова; броје се од скватора према нолима тако, да је екватор са 0 обележен, а сваки идући упоредник обележен је по реду бројева; 90-ти пада на северни одеосно јужни нол. Сем екв;»тора међу упоредницима важна су још четири : северни иовратник и северни стожерник, јужни иовратник и јужни стожерник. Северни повратнпк удаљеп је од полутара 23 1 / 2 ° северно (66 1 / 2 ° од сев. пола), а јужнп толико исто стуињева али само јужно (бб 1 /^ 0 од јуж. пола). Северни стожерник одстоји од севернога пола за 23 х /* (северно од екватора 66//°), а јужни затолико псто ступњева од јужног иола (јужно од екватора 66 1 /,, 0 ). Величина упоредника опада од екватора према полпма, с тога је и дужипа ступњева мања. I 6. ГеограФС^а ширина и 4уж&гаа. Да се одреди геограФСКИ положај ма кога места на Земљи, мора се знати његова геограФска дужин а и ширина. 1. Географска. ширина. Под њом се разуме даљина неког места од екватора на север (с. ш.

северна ширина) иди на југ (ј. ш. јужна ширина), — ГеограФска ширина неког места мери се ступњевима његовог меридијана; с тога се и ступан неког меридијана зове стуиањ ширине. Сви ступњевп ширине су просечно једне исте дужине, 111 км. 2. Географска дужина. Она је даљина неког места од почетног меридијана или угао, који гради меридијан пеког места са почетнпм меридијаном. Она може бити источна (и. д. нсточна дужина) или заиадна (з. д. западна дужина), према томе да ли неко место лежи источно и.ш западно од почетног меридијана. За иочетни меридијан може се узети сваки меридијан. Разнн народи имају разне почетне меридијане; у последње време почео је се усвајатн меридијан Гринпчки за почетни меридијан, а дужине се рачунају од њега само на исток (до 360°). ГеограФСка дужипа неког места мери се ступњевима н.еговог упоредника ; за то се и зове ступањ неког упоредника стуиањ дужине. Ступњеви дужине су на полутару дугачки по 111 км. у средњим ширинама Србије 80,2 км. (44°). Нааомена. Изрази „дужина" и „ширина" остали су нам из старих географија. Старима познати део света био је четвороугао, чије је иростирање било веНе од запада на исток, а мање од југа на север; дакде прво је била дужина а друго ширина. 3. Одређивање географске ширине. ГеограФска ширина неког места једнака је са висином пола у томе месту. ГеограФска ширина аб (сл. 8.) тачке 6 на земљиној површпни равна је ЕЗ [луци а 5 и и ЕЗ припадају истим централним угловима, а свн луци што припадају једном истом углу имају један псти броЈ ступњева], дакле раван 90° -ПЗ, раван комплементу 1 ) зепитне даљине северног пола П. Полова висина ПР је равна 90° —ПЗ, дакле геограФска ширина равиа је са висином пола. Да се одреди географска ширина ма кога мсста, ваља измерити полову висину. 4. Одређивање аолове висине. За то су погодне циркумполарне звезде (види стр. 2. \ 2, 2 ). Измере се у време горње и доње кулмииације једне такве звезде њене виспне над хоризонтом и онда је аритметичка средина ових висина равна висини пола.

Угао, еоји доиуњује други угао до нравог, зрве се комлемеват.

Сд. 8.