Prosvetni glasnik

ОСНОВИ МАТЕМАТИЧКЕ ГЕОГРАФИЈЕ

Требало би да кажемо место сунчево иомра- \ чавање земљино помрачавање, јер није Сунце, већ је Земља небеско тело, које је помрачено. б) Месечево аомрачавање. У сл. 26. стоји Земља између Сунца и Месеца. Месец улази најпре у земљину полусенку , па и ако је тиме ослабљена јачина његове светлости, опет се то једва опажа и с тога се и не рачуна у месечево помрачавање. У опште разликују се две врсте месечеиог помрачавања: тотално (потпуно) и парцијално (делимично). Тотално ће се звати онда, кад Месец потпупо утоне у купу земљине сенке; а кад Месец само окрзне сенкину купу, онда му је један део помрачен и такво се помрачавање зове парцијално. Како се Земља за време месечевог помрачавања налази увек на правој прузи између Сунца и Месеца, онда може бити месечевог помрачавања само кад је пун Месец. Сви земљини становници, којима је Месец над хоризонтом, могу видети у исто време (апсолутно) његово помрачавање у свим појединим Фазама, само у разним часовима у местима, коЈа не леже на истом меридијану. Кад би Месец и Земља лежали у једној равни, онда би сваког месеца по један пут Сунце и Месец били помрачавани. Али како месечев и земљин пут леже под углом од 5°, лако је појмити, да помрачавање Месеца и Сунца може битп само онда, кад се Месец налази у укрсницама или бар у близини њиховој. Што Месец не мора, кад се помрачава, да дође тачно у укрснице, објашњава се овако: купа земљине сенке дуга је око 1 х / г мил. км., а широка је на одстојању месечевом око 8900 км. и тако пре но што им се средишта поклопе, сенка земљина може тотално, а још пре парцијално, помрачити Месец, чији је пречник око 3000 км. Исто је тако и за сунчево помрачавање једна повољна околност, што нам је тело, које га поклапа, Месеи, ближе 400 пЈта но Сунце и тако мање тело лакше поклапа друго веће тело у колико нам је ближе то мање тело. Иаиомена. Физика Месечева. а) Новршина је месечева неравна и разривена. На њој се опажају светлије и тамније пеге. Ово последње дрзкаху пређе за мора и тако их назваше. У сгвари то су равнице, које леже у сенци брегова, светлијих пега. Планине су верижне, но већим делом су нрстенасте. Облици ових последњих слични су кратерима земаљских вулкана (в. сл. 27.). — Норед ових планина ваља поменути још уске, дубоке бразде, којих има по равнпцама, као и у планинским пределима; можда су то велике пукотипе на месечевој површини. Мпсли се, али то нпјс сигурно, да имају некс промене на Месецу, јер

су примећепе у последње време промене на појединим кратерима. — б) Разлике годишњих времена једва се могу опазити на Месепу, пошто му је осовииа само за иеколико стуињева нагнута према равнини његовог пута. — в) За време синодског месеца бива за свако место

Сл. 27. Један део месечеве површипе. на Месецу само једаннуг промена дана и ноћи, с тога што јо време револуције и ротације исте дужине. г) Због сунчевог 14-тодневног непрекидпог дејства мора да се веома јако загреје месечева површипа, а опет за време толико исто дуге поћи мора да насгупи иосле велике топлоте врло осетна хладноћа. — д) Што на Месецу нема зоре и сутона изводи се, да тамо иема атмосфере или је веома ретка. Код небеских тела, које опкружује атмосФера пе може да буде нагло прелаз између дапа и ноћи, шта више мора пре рађања и заласка сунчевог бити сумрака, који у толико дуже траје у колико је виша атмосфера. ■— ђ) Како пема на Месецу ваздуха, то тамо пема ни воде, јер у безваздушном простору вода к.вуча па свакој температури. —- е) О годишњим временима, по нашим појмовима, пе може бити ии говора. С тога шго нема атмосФере, на његовом црном пебу нема облака ; све наше атмосФерске појаво тамо су пепознаге ствари; зора и сутон не румене тамно пебо. — ж) Поред таквих услова пе може се замислити па Месецу какав органски живот, који би био сличан нашем. — з) Изгледа да на наше метеоролошке појаве (време) Месец нешго утиче. Тако се доказало — само се не зна у колико — да зависи од положаја месечевог правац н јачина ветрова, ступањ необлаченосги и висина воденог талога. 3. 0 ПЛАНЕТАМА. § 27. П<ланетарна система. Под планетама (од јел. р1апаота1 — обилазим, лутам, јер ове звезде мењају своје место на небу) разумемо таква небеска тела, која се обрћу оао своје осовине и онтичу око Сунца, од кога добивају светлост и топлоту. Становницима земљиним изгледају њихова кретања веома неправилна, те су још за рана привукле на се пажњу астронома. Још у старом веку много су се трудили да објасне њихово загонетно кретање, али се нису могли никако