Prosvetni glasnik

из београда

у петроград

четири и по века, свп су се владаоци руски у њему крунпсалп. У средњој лађи мзмеђу стубова стоји цресто, иа коме се и данашњн цар свечаио [фунисао. При овој свечаности, снештепство обавља црквене обреде по обичају, благосиља царске знакове, мпроиомазује владаоце — алп круну сам цар ставља себи на главу и иа главу царпце која пред њим клечи. У овој цркви бнрали су се патријарси руски, оиа је бпла п њпхова гробнпца, док је тд установа трајала у Руспјп. У степама побочпих лађа налазе се њихове гробнице, 10- 15 на броју, међу њпма и ћивот Св. Петра, првог Митронолита московског. Овај је храм бпо позорницом једне крваве драме Еад се, 1547. год иородила великашка буна, у доба Ивапа Грозног, Иванов деда, кнез Јурај Глинеки, потражи уточиште у оком храму. Метежници појуре за њим и убпју га у овоме храму, у иридјелу Св. Дпмптрија Солунског. Сабори Архангела Михајла и Благовјештенски Придворни сазидапи су у истом скоро облику и у истом, нешто раскошнијем, стилу, као и први. Влаговјештенски разликује се од осталих тиме што носи по врху девет кубета, која су исто тако као и кров богато позлаћени. Пред порталом овог храма има трем, а са оба бока опасан је ходиицима у којииа избијају такође два портала. На левом од ових портала, гласовита су бронзана врата са својих рељеФа. Сав је храи опођеп скуноценнм мозајпком који је састављен од свију могућих радова агата и јаспа. Благовештенски је Сабор основао в. кпез Васплпје I, син Димитрпја Донскога 1397 год., за тим президан у данашњем облику под Иваном III 1489 године, од пталијанског архитекта. Овај је храм служио за све обреде дворске. У њему су се кнежеви Московски крштавали и венчавали. С тога и бп прозван придворни. Сабор Архангела Михајла основао је в. кнез Иван Калита 1333. год. а по том га президаше италијанске архитекте 1Ј05. под ИвапомШ. Значајност овог храма истиче се околношћу што је он гробница свију владара руских и неких чланова њихове мушке родбине, почев од 1333. до 1696. године. Од овог доба па до данас у њему је сахраљен једппп Петар II (1730). Гробнпце су поређане уз стене црквене на којима златне плоче са натписом и адфреско слпке указују место где којп од владалаца почива. Тајна језа обухвата човека, кад чита имена, Калите, Димптрија Донскога, Ивана Великог, Ивана Грозног, и с њима се иренесе у доба кад су они живели. Тада се нред њим ови гробови отварају, костури се крећу п изненадно пред његовим зачуђенпм очима искрсавају бледе сени овпх јунака, оживљујући позорницу свог рада у давно мипулим временима. У овим гробовпма има становника које је црква уврстила у ред ,,Богоугодника" те народ прибегава непрестано к њима својим молитвама. И ови су храмови пребогати драгоценостима. Својим одликама, они један другог допуњују, и обрачују једно нераздвојно тројство, заклон побожности и знамен јединства и велпчине народне.

Кад једног јутра, при неком свечаном молебству у Успенском сабору, запптах једног голијата до мене, како се зове придјел у ком се налажасмо, одговори ми, да не зна, јер је и ои тек сипоћ стпгао из Казана, и ово му је први пут што улази у Кремаљ и у „његове свете храмове". Овај прост одговор, можда једног Мпниног другара, објасни ми више важност и значај ових храмова него ли све вештине и драгоцености, на које сам, при сваком кораку у њима, наплазио. Од осталих сабора Кремаљскпх заслужује особита спомепа Сабор Сааса на Бору. Њега је основао Кнез Дашио, син св. Александра Невског 1272. год. посред борове шуме, на хуму којп је постепено у Кремаљ претворен. Дапилов син, Иван Калита, презида 1328. год. овај храм од камена, у ком се облику и данас налази. Овај је храм са двоструког гледишта значајан: што је најстародревнпји храм Кремља, и што је један од ретких примерака старо-руске архитектуре. Он се налази у дворишту између крила дворца царевог, као стожер и чувар њпхове моћи. И у овом су храму сахрањени некоји чланови владалачке лозе из првих времена. У овом храму има много скупоцених старина, нарочито икона — а између светиња, најпоштованије су мошти св. Стевана, Аиостола Пермског, којије умр'о у Москви 1396. године. Од оба манастира која се у Кремљу налазе, иапомепућемо женски манастир назван Вознесење, с тога што је он гробпица владаркпња московских п других неких чланова женског порода. Уз стене п стубове црквене поређано је 38 гробова, међу њима и кивот св. Евдокије, удове в. кнеза Димитрпја Донског, прве московске в. кнегиње која се закалуђерила; међу овим в. кнегињама многе су иорекла руског, али има их и порекла византијског, молдавског, литавског и татарског, неке је од њих покосилг злочиначка рука још у цвету њихове младости. Тачно се не зна кад је овај манастир основан, но тодико је извесно, да је ностојао у време Димитрпја Донскога, што хроннке изриком напомпњу, да се он у њему молио Богу пре поласка на војну против Мамаја. За овај манастир скупиле су се особите владаркиње руске, као њихов последњи стан и као могућно уточиште у незгодама живота. Како је неколико пута страдао од пожара, последњи пут би президан 1721. год. под Петром Великим. Он носи на себи обележја разиих стилова, али готске црте преоблађују над осталима; чотвороугласте на основици византијског крста, крунпсан једним једпним кубетом — уз многобројне унаоволо украсе, изворно руске, као пирамиде, чунови и слично, што му придаје особити изглед. Сви ови храмови, које прегледасмо, нема сваки свој звоник, већ је један оишти за све. Тај је звоник, својим размерама, достојан толике части. По прочељу царске пијаце до уепенског сабора диже се чувени звоник „Иван Ведики", 96 метара висок до врха кубета, а са крстом око 100 метара. Са врха овог звоника, до ког води 405 степенпца, пружа се над Москвом најчаробнији изглед, што се замисдити може. Овај је звоник сазидао у главноме Борис Гудунов, употребивши на тај циљ