Prosvetni glasnik

52

и:>, веограда

Један Л.ивдандски пдемић, именом Паткул који је био усиео да побегне испод џедатске секире, на коју гаје био осудио Карло XI зато, што је тражио васпостављење права своје домовине, дође у то доба, пун срџбе против Шведа, на двор московскп код Петра Великога, у намери да га склони, као што је већ склонио био краља Пољског и данског, на коалицију против Шведа. Петар прпстаде одушевљено уз ту коалицију п опседне град Нарву. Али Карло XII, хитрином најславнијих војсковођа, нагна у брзо Данску на закључав мира , а Пољаке отера од Риге , коју су опсели биди, па се бади на руску војску, над којом одржа даку победу , у одсуству царевом п у несугдасицп, која се бпда породида између страних ђенерада Петрових и војске. Сада је Кардо мис.шо да је стекао право да презре руску војску и руског вдадаоца. Напустив Русе, стаде прогањати краља пољског Августа II, кога, после пет година ненрестаие борбе , натера да се одрекпе пољске круне, у корпст свог љубимца, нама већ познатог Станпслава Лешчинског , дотле простог племића. Сувопарна победа и још сувопарнпји успех. За тих пет година, Петар је Велики дорастао био до џииа, готов да се мери са судбеником Јевроие, и да у борби на жпвот и смрт, реши судбпну за надмоћије, руско иди шведско. Петар, после Нарче, није изгубио срчаност. Војска му је скоро цеда бпла остада. Требало је само да настане да ју дотера у духу реФорама, којима је, после укинућа стрелаца, био пошао. С места устроји десет нових регимената драгонскпх. Посла одмах на страну 250 мдадића да уче војнг, науке. Стаде скидати са цркава звона, сали од њих до 300 топова и подигне јака утврђења дуж целе своје границе. Те исте годпне, 1700., Руси под Шереметјевом , потукоше код ЕресФера у Ливонији шведског ђенерала Шдипенбаха, а две године доцнпје потукоше га опет код Химелсдорфа, док је фдо гида руска сдавила за то време већ две победе. Мадо по мало, и Петар освоји Нотебург и назва то место „Шлиеелбург". Пред утоком Неве у фин ско море , Шведи држаху један градић, именом „Нијеншанц". Петар га освојп и иоруши а на једном острву пзмеђу многобројних рукава Неве, до тог пстог градића, иоложи темељ Петропавдовској тврђавп, око које ће нићн Петроград (1703). Напослетку освоји и Кронштат, који затвара удазак у Неву, сада цеду у руским рукама. Осмеливши се овим успесима, настави даље свој поход, и освојп Нарву, Ревел, Дорпат, једном речју Естонију и Л.ивонију, док Менчиков одржа сјајпу победу, код Келиша, над Кардовпм ђенерадом Мардоеддом, ири равном броју бораца са обе стране. Кардо XII гонио је за то време непрестано нољског краља до у срце Саксоније, и тек пошто се одрекао пољског престода, остави га на миру. У то доба беснио је у Јевропи рат за насдедство престода шпанског. Кардов је утицај могао да буде пресудан у тој борби п користан за Шведску. Али се он одрече удоге судбеника Јевропе и, пзнепадно, окрене се на Русију, са 33 хиљада војске и 18 хиљада резерве, снага која је, у оно

доба, бнда страх и ужас не само Русије, већ и сваке поједпне велесиле јевронске. Петар Ведики побоја се и сам од Карла, и понуди му мир, под условом, да задржи једно цнгдо пристаниште на финском заливу. „Ја ћу с царем преговарати у Москви", одговори му Карло. Са Нјемена, као доцније Наполеон са Березине, упути се Москви, издржав на том путу више бојева, кадрих, при свој победи коју он одржа, да му погресу његово самопоуздање. Стигав до Мстислава, место да иде право на Москву, као што је био наумио, окрене се на југ ка Мазепи , козачком хетману, који се био побунио против цара и склопио савез с Карлом. Адп Менчикову пође за руком да потуче хетмана пре Карловог доласка, а Петру Великом да код Л.есне потуче до ноге ђенерала шведског Л.евенхаупта, који је додазио у помоћ Карлу са 18 хиљада резерве, и довозио до 8 хиљада кола хране и мунпције. Русн су при томе биди усвојили тактику, која је Скитима бида помогла против Дарија, и која ће пм доцније помоћи против Наполеона. А зима је већ бида наступида, и Карлова се војска нашла у тешким ненриликама, из којих се не нзбави ни доцнпје, кад пролеће беше наступпло. Изнурену, огладнелу и скоро году своју војску Карло заустави кодПодтаве, да чека на Турке и Пољаке, који, међу тим, не додажаху. Ту га стигне и цар Петар са 60 хиљада војске, и 27. јуна 1709., нотуче га до ноге у битци , која носи исто име, навек славно за Русију. Кардо, и сам рањен, спасе се на турско земљиште са једва 500 својих људи, где проживе, као што видесмо , у пролазу преко Бендера. У овој битци Кардо закопа себе и своју домовину, која је посде ове битке спада од првог на трећи ранг држава, док се на њеном месту дигда нова држава. онда прва у рангу на северу, данас међу првима у цедом свегу. Рат се, истина, не сврнш овом битком, јер Кардо и његови пријатељи нодстицаху непрестано Порту, кивну и иначе на руског цара због Азова, да објави рат Русији. Петар Велики и цеда Русија приме са одушевљењем придику да започну рат са Турском у циљу остварења свог заветног аманета на истоку. По несрећи, Пегар се ту превари мадо у рачуну. Велики везир Мехмед-Бодтађија опкодн са 200 хиљада јаничара н татара њега и његову мадену, огдаднелу војску од 38 хиљада људи негде око Прута. Царица Катарина, мдада Ливонкиња, из просте породице, која је својим прпродним даром била задобила срце Петра Великога у тој мери, да се с њом доцније венчао, снасе га својом иницијативом из ове непридике, ступив сама у преговоре са велпким везиром, кога је придобида, поклонивши му све адиђаре, које је сама имала и у свом логору покупила. Дар Петар који је био готов да прнстане на много теже услове, уступи радо Азов Турској и одрече се сваког утицаја у Пољској (уговор Прутски 1711). За то се Петар надокнади обилато сада на Каспијском мору на штету Персијанаца. На Бадтијском пак мору Петар је још дуго година ратовао против Шведа и њихових савезннка, Енгдеза, ну и то није спречило да ноходи Париз (1717.) ида проучи тамошње обичаје и куд-