Prosvetni glasnik

113 БЕОГРАДА.

У ПЕТРОГРАД

бронзе. Ова прварезиденција моћног северног вдадара нема више од три собе, једна за спавање, друга за његову стругарницу , а трећа за кујну. У овом и сувише скромном кућерку отправљао је он највеће државне послове и ковао најсмедије ратне нланове противу свог такмаца, Карла. Једна је од ових соба данас претворена у часовњу, а друге две у музеј покућства, алага п ручних израда Петрових. Петар је и сам бпо рукодеља, те је за то време саградио један чамац, који се налази пред Домиком, а нарочито много стругарских радова, на које ћемо наићи по неким црквама и музејима. Да би се што пре Петроград населио и добио пристојних зграда, Петар добави указима из свију крајева свог пространог царства, потребно становнмштво. У њему пастани заробљене Шведе и део људства из ново-задобивених крајева чија је земља била опустошена последњим дугогодишњим ратовима. Трећина дворјапа московских, као н великн број месних спахпја, који су пмали 500 душа (сељане прпвезане за спахијскп добро), моралп су се такође доселити у Петроград п сазидати куће од камена, по плану и на одређеном им месту. Свака лађа, која би ушла у Неву, морала је да довезе извесну количину камења, јер нп ту као ни по целој Русији нема камења. Персиектпва Невскаја заснована је још у Петрово доба, а становништво Петроградско порасло је било до 100 хиљада душа. Али Московљани, први, а за њима сви непријатељи реФорама , жељаху и прорицаху Петрограду пропаст, утонуће под валовима Неве. Међу тим, Петроград оста, не само као остварени „прозорчић" на западу Јевропе, већ и као преустројитељ Русије и извор целе њене данашње културе. Поред свију ових напрезања, Петар се морао још борити и против свију видљивих и невидљивпх непрпјатеља својих реФорма, противу стрелаца, против Казака донских , против кивних Маскала, парочпто старовераца, против затуцаних кадуђера, који га називаху „Антихристом", па и протпв своје властите крви , против свог једпнца спна, ког је имао с првом својом женом Евдокијом Љпукином. Бећ после освојења Азова, Петар се, као што смо видели, раздвојио бно од своје жене, коју заточп у манастир. Он је на њу био омрзнуо због њеног отвореног непријатељског држања у његовпм реФормама. Из потајности свог заточења, средством своје родбпне, која ју је н сама наводила на отиор, и средством калуђера, Евдокпја продужп и даље рат против Петрових реФорама. До свог заточења , она је у истом духу утицала и на свог сина, престолонаследника Алексију. Све, што је Петар доцније био предузео, да га у новом духу васпита и за нове идеје задобнје, оста без плода. Услед овога, наста пзмеђу оца и спна несагласиост у толикој мери, да је Петар готов био да га пскључп од престода и да га покалуђери. Међу тим, док је Петар по другп пут нутовао на запад, Алексије, напустив своју закоииту жену Шарлоту из дома Врунсвик-Цербста, побегне на страну са својом љубазницом ЕуФрозином, и заиште и нађе

скровиште код њеног оца, најире у Тироду, а затим у замку „СанктЕдмо" код Напуља. Средством својих агената, Петар сазва Скупштпну стадежа, дозва себн свог снна, и примора га да потиише акт, којим се одрнче наследства престола. У псто време позва га да открнје своје саучеснике. Његови исказп проказаше рЈЗгранату заверу, којој су средиште били Адексије и Еудокија. Сдучајем само, би спречен Алекснје да не стане на чело побуњене руске војске у Мекленбуршком логору, куд су Петра одвели били ратови са Шведима. Адексије је, уз то , био ступио у договор са страним силама, које су требале да га подржавају оружајем противу његова оца. Желео је и смрт очеву, па што га је храбрио и његов псиоведник, отац Варлам, извињавајући га, да го жеди цеда Русија. На основу ових и још других исказа, Петар осудп песавесне саветнике свог сина на грозну смрт, а Алексија преда на суђење суду образованом од највећих достојанственпка државних. Овај суд изрече смртну пресуду над царевићем. Разни се гласови разношаху о начину како је царевић погпнуо, а пи један од судија није открио тајну. Највероватније је, да је издахнуо на мукама, кад је био подвргнут новом испиту, да допуни неке своје пређашње исказе. Петар је био заузет за преиорођај Руспје свом сидом човечјег уверења. Он је том задатку посветио цео свој живот, не презајући ни од каквог труда или опасности. Он је, занесен том мишљу, у тој мери заборавио на себе самога, да пије у свом животу, може се сдободно тврдити, дао себп одмора, ни у раскоши, ни у задовољствима, на која пначе стицај околности наводи вдадаоце. Није чудо дакле, што није никако нежан био спрам оних, који су му у том делу на путу стајади. Ма да је Петар био кренког састава, толиви напори, толики иотреси усколебаше његово здравље. Једном се нађе нека дађа у опасности од деда на Неви. Петар скочп у воду да ју спасе, те оболи услед назеба. При, одмах затим, наступелом празнпку Вогојављењу хтеде присуствовати освећењу воде на Неви, услед чега његова бољка нозди, те Пегар нагло затим умре у 53. години свога живота, не означивши себи насдедника, као што је указом од 1721. год. себи, као суверену руском, био задржао то право. Тако сврши овај ведики муж, коме треба равна тражитп у свету, жртвом својих дужности, не само вдадалачких, но и човечијих, слављен не само у Русији, него код свију народа, до којих је допро глас о његовим делима. IV. Величанствени опоменик Петра Вејиког у Алекс АНДрИЈском парку у Петрограду. Ми смо се задржада око Петра Великог више но што би нам, као путницима, просто било. Ади Петар Ведики је такова појава, да би смо се о вдастнту циљ били огрешили, да нисмо, кодико толико, пропратили његова дела.