Prosvetni glasnik

134

НАУКА II

ПАСТАВА

расути по целом хрпшћанству, парочито на западу. У те дане сдужаше се елужба, н обнчно се тада с нредикаонпце говораше по нешто из живота тога свеца, н то пред сразмерно миогобројнијом пубдиком него данас. Када се хрпшћаиство поче уводитн међу нове народе, оно беше добило све главнс црте свога аскетеког карактера, пмађаше целу светачку јерархију, почевши од бога оца н св. Тројице на до обпчног мученнка; имађаше своју, било усмену било писану, лнтературу, и у таквом облпку поче се уводпти међу варварске народе. Од Кловиса па до смрти Карла Велпког, извршено је покрштење народа који насељаваху западне провпнцпје рпмскога царства. Покрштењеје вршено негде силом, а негде мнрнпм путем, преко мисионара. Ну ц то покрштававе беше, у почетку, впше по имену, јер за дуго је требало натеривати племепа у поједпнпм народима да оставе стару веру, у коју су се из хришћанства враћали. Подизањем манастира, којих се број и богаство непрекпдно увећаваше, хришћанство задобиваше сталне тачке, с којих дејствоваше на духове средњевековног друштва. Сваки дан он освајаше један по један бедем у духу тога друштва, док на послетку у десетом и у једанајестом веку хришћанство не овлада целокупним духовним бпћем западних народа. У додпру с варварским народпма хришћанство је поступало врло политички. Да би колико толико задобило ослонца у њнхових народа, није свуда н свагда силом чупало предања о старој вери н старим боговима. Оно је сва она божанства из старих религија, која беху представнпци добра, п чији се култус није косио већ се могао довести у склад са хришћанским моралом, заменило хрпшћанским свецима, а зла пак цдентиФикована су сотоном. Ништавост пак кипова старих богова доказивали су тпме, што су их разбијалп, а храмове, где се ти кипови налажаху, махом рушили. Богови старих редигија не учинише том прпликом нпкакво чудо за своје самоодржање. Веома опасна метода, нримећује на ово Дрепер, која ће доцније и само хрпшћангтво поткопати. Поред многобројних манастира, којих беше у Јевропи и из којих се шираше и утврђиваше религиозност у дух јевропских народа, знатно је допринео ц Карло Велики својпм наредбама, које се тичу просвете народне, да тај дух ухвати још дубљи корен. 0 књижевности световној, научној и другојачег карактера, а не религиозног, до крсташких ратова готово не може бити ни говора. Ово нешто

с тога, што је и сама римска литература, пред велпку сеобу, бида знатпо опала; а још више с тога. што је хришћанство у нрвом жару свом, када је постадо државпом вером, бацило анатему на целокупну књижевност п уметност грчку п рпмску. Нетрпљиво спрам старе вере ц образованости, као н свака друга страика што је у првим данпма владе своје, хршпћанетво је, у почетку, осудило све што беше затекдо, мисдећи да ће тпме пресећн и само бедно стање, у каквом се налазаше у IV и V веку рпмска империја. Световне науке склонпше се, за све време до крсташких ратова, у палате маварских калпФа. Мухамеданска вера у погледу трпљпвостп световнпх наука беше много шприх груди него хрпшћанство у првим вековпма својпм. Није само нетрпљивост релпгиозна, која је гонила образованост грчку и рпмску, узрок ниском ступњу развпћа јевропских народа у првим вековима средњег, а нарочпто десетог и једанаестог века. Има ту ц других узрока, а међу њцма ова два, које ћу ц навести, понајгдавиији су. Тако кад Је просвета у једном народу у зачетку свом, напредак њен много завпси од тога, какав ћеположај владаоцп заузети спрам просвете. Њој је у првп мах потребна потпора од стране влададачке, док не ојача н не почне жпвети сама својпм животом, па и на подитички живот знатно да утнче. Кардо Ведики беше владалац, који во љаше просвету и стараше се да је у својој држави свуда потпомогне. Ну то потпомагање трајаше само за живота Карлова. После смрти његове царевина се његова распаде, и наследнцци његовп, имајући да се боре за одржање држава својих, не пмађаху времена да мисле о образованости народа свог. Када је пак дпнастија Кардова свуда изумрла, нлн — у Француској — збачена, стање просвете бешејошгоре. Онп непрекидни ратови који се вођаху цзмеђу поједцнпх владалаца, влададаца п вазала п вазала међу собом, и који обухватају цео деветп, десети п једанаестп век, зпатно су сметали да се у јевропских народа ради што год и на просветном пољу. Ка овоме узроку ваља додати још и овај, као важнији. Народнп језпци не беху се још потпуно образовади, већ у сваком беше по врдо много дијалеката — (у тадијанском нпр. чак у XIII веку беше око осамнаест важнијих дијалеката) — од којих се нн један не беше уздигао на ступањ књижевнога језика; латински — и то не Цпцеронова времена, већ латински историјски развијен — знађаше пак само мали број свештеника, те тако није било дако ширити просвету међу ширу иублику.