Prosvetni glasnik

УЗРОЦП П ПОСЛЕДИЦЕ КРСТАШКИХ 1'АТОВА

Ово што рекох важи за писаву литературу Ади сваки народ, нарочито док писана књижевност не постане толико снажна да она даје тон духовном жпвоту, пма једну врсту лптаратуре коју он сам ствара. То је усмена народна књижевност, или још ближе, јуначке песме. У тој врсти књпжевности народ је прослављао јунаке нз ранијпх и познпјих бораба, којих беше у изобиљу, те тпме гајио војнпчкп дух свој, онако псто као што су свештенпци причањем легенада гајпли дух побожностп. Ово је нарочпто вршено међу племићима. Тако дакле главна духовна храна народпма западнпм у првпм вековима средњега века па до крсташких ратова беху нешто јуначке песме, а јопт више легенде светачке, којима свештенпцп распаљиваху, ка натприродностпма и иначе склону, уобразиљу народну и утврђпваху побожност у западном друштву. Да је побожност у заиадних народа до крсташких ратова доиста расла, може се лепо видети пз увећања папске власти и свештенпчког утпцаја, увећавања и умножавања црквених добара и манастпра; а понајбоље из све већег и већег броја хаџија, којп пђаху у Јерусалпм напоклоњење гробу Хрцстову. Огроман број ритера који се кретоше у крсташку војну показаће пак, да је и усмена поезпја вршила свој утицај. Племићи, слушајућп песме о бојевима у којима или сами или њпхови оцеви п дедови беху јунацп, калише тим песмама ратничке склоности своје. Док се племићи пак одушевљаваху ратничким и љубавним песмама, нижпм сталежима остаде једино релпгија, да у њој налазе утеху за бедно стање у коме се налажаху. Неучествујући у Феудалним ратовпма, не могаху се нпжи сталежп ни одушевљавати садржином песама о тим ратовпма. Нарочпто пак после многих од тих ратова нижим сталежима не беше до песме. Са тугом усрцу погледаху они, после каквог боја између Феудала, на своја сатрвена поља и на спаљену летину своју, коју је било господарева, било војска његових протпвпика, уништила. — Ако којп пут и затреперп у срцу робову (у смислу средњевоковног роиства) по која поетска жица, беше само за то, да оскудним језиком својим изразп тугу, бол п очајање своје.Онај елегични тон, који се налази у свакој бољој епској песми, није онде унесен намерно од песника народног, да њиме постигне бољи еФекат, он је израз очајног стања у коме се налажаху п певач и средина из које је он произашао ; тај је тон крик очајника, који немају другу наду назаштиту до божју правду. —Из арија народних може се прплпчпо познатп

135

прошлост, коју је какав народ преживео у своме политичком животу. А када се сравне арпје појединнх народа, мојке се по њима опазити, чија је прошлост п судбина била бурнија и тежа, а чпја опет мирнија и лакша. У народа, који је дуго времена био потиштен, пли је п данас у роиству, налази се у аријама његовпм, час јаче час слабпје, алинепрекидно, поред најнесталнпјихтонова, тужнп мол-тон. Из овога што до сада рекох впди се, да целокупна образованост западнпх народа до крсташкпх ратова почиваше на чпсто релпгпознпм осповама. Свештенство се није нпкада као у то доба старало у толпкој мери за душу своје пастве. Његов је плод уродпо плодом, а тај плод су крсташкп ратовп. Пошто сам овако укратко изложио дух образовапости на западу до крсташких ратова, пмам са/та да пређем на полптичко и соцпјално стање п уређење западнпх народа и да изложим: колико је оно прппомогло извршењу крсташкпх ратова.

Преглед политичких дога^аја и политичког и социјалног стања западних јевропских држава у XI веку. Видели смо да се карактер духовног живота јевропских парода осниваше поглавиго на темељу религиозном, и да утицај религије беше достигао врхунац свој у једанаестом веку код западних народа. Према томе п земљиште за извршење таквог једног предузећа, какво беху крсташки ратови, беше врло згодно. Сад имамо најпре да прегледамо, укратко, полптичке догађаје у западним јевропским државама, социјадно стање и политичко уређење њихово. да бп се могдо видети: да ди све то скупа иђаше на руку извођењу идеје о крсташким ратовима. Посде смрти Карда Ведиког његова седржава распаде. Овај ведикп војник и администратор беше успео да ујединп под своју вдаст скоро сав запад, изузев Енглеску и земље у којима владаху Мухамедовци. Ну требаше п рука Карлова, па да се тако огромна држава може одржати у цедости. Ади како његови наследници беху слаби, а и подитичке установе, на којима почиваху нове државе, беху такве да сејединство тако ведике државе не могаше одржати, то и настаде распадање римскога царства на западу, које Карло Великп беше обповио својим крунисањем за цара 800-те године. — Од његове државе постадоше три нове: Француска, Италија и Немачка. У тим трпма државама вдадаху Карлови нотомцн, и то: у Немачкој до 911. године,