Prosvetni glasnik

136

НАУКА П БЛСТЛВА

у Итадији до 896., а у Француској до 987. године. Титуда дарска ирииадаше владаоцу италијанском, остали имађаху титуле краљевсве. Далеко би ме одвело од главне ствари, кад бих се упустио у ређаље догађаја, који се збиваху у западној Јевропи у X и XI веку. Укратко ћу изнети шта се догађало у Италији, Немачкој, Француској, Енглеској и Шпанији. Као најглавнији догађај, који зашшаше и Немачку п Италију, беше борба између световне п духовне властп, или тако звана борба око пнвеституре. Односи између првих владалаца пз друге Франачке династпје и папа беху врло пријатељскп. Још као мајорн онп су с папама били на доброј нози. Папа благослови збацавање Мероеве династије, а Пипин поможе папи у његовој борби против Лонгобарада и осталих противника. Под Карлом Велпким остали су односн псти, и сви владаоци и пре п у прво доба после Карла давали су знатне поклоне црквама и манастирима. Свештенство на тај начин постаде веома богато, док с друге стране, услед све већег развића Феудног система, владаоцн постајаху с материјалне стране слабији. У испреплетанпм Феудним одношајнма у XI веку створн се извор свађи пзмеђу световне и духовне власти, која је много крви стала а врло мало послужпла угледу и једне п друге стране. Свађа се почиње, може се рећи, по издаље узимајући, изумирањем Карлове дпнастије у Италији. 'Гим поводом почеше се отиматп о италијанску златну круну различни претендепти. Појединп кнежеви италијански не пристајаху да призиаду једнога од домаћих кнежева за цара. Једнп од њих нудише италијанску круну Француском краљу, а други опет краљу немачком, рачунајући да ће на тај начин бити најнезависнији, кад сизерео не жпви међу њима, већ тамо преко Алпа. Краљеви Француски беху и сами нејаки, те и не помишљаху да се озбиљно упусте у освајање Италије; шта више, Карло Тхелави, који покуша да овлада Италијом и да ионесе царску круну, у чем у први мах и успе, мораде учинити многе уступке племићима, који су, као тто ћемо доцније видети, били Фаталнп по краљевску моћ у Француској, а нарочито Карлови потомци беху жртва те његове погрешке. Немачки владаоци упадоше и сами у ту погрешку и почеше се борити за рсвојење и одржање своје власти у Италији. Та је борба под разнпм впдовима трајала све до наших дана. У средњем

веку пак не беше ни једног владаоца, који није бар једном ратовао у Италији. С тога Италију и називају немачки историчари „гробницом германског народа". Мешање немачких владалаца уиталијанске послове почиње се од владе Отона I. Пошто је изумрла Карлова династија у Италији а у Немачкој умре АрнулФ, који је по праву сродства имао црава на итадијанску круну, настаде мешање немачких изборних вдадалаца у пталпјанске послове. Томе мешању дадо је повода грабљење италијанских кнежева о италпјанску круну. Њу најпре дограби Беренгар I, војвода фрпаулски. Његов упук, Беренгар II, тежаше свим сидама да круну утврди у својој породицп, и тога радп хтеде свога сина да ожени удовпцом Лотара II, чијп се отац беше дочепао те круне после смрти Беренгара I. Удовица Лотарова не пристајаше на тај брак, и кад је видела да се с Беренгаром не може с усиехом борити, она нозове тада Отона I. у помоћ против Беренгара. Отон дође, победи Беренгара II. и његове присталице, 951. г. ожени се Аделајдом, која га је у иомоћ и позвала, а 962. год. крунише се за краља италнјанског и цара римског. — Тпме се изврши друго обновљење титуде цара рпмског на западу. — Усдед тога вдадаоцп немачкп дођоше у тешње везе с папама римскнм. Односи пзмеђу папа п имперагора, од тога доба, бидц су врдо различни. Када је на напској стодицп седео папа, пријатељ императору, ондаје бпло мпра, иначе пристадице н једнога п другога у обе земље, Немачкој п Италпји, правили би велике непридике једнн другима. Од тога доба у Игалији су две поглавпте странке: папска п имнераторска. Једна се бораше за независност Италије од Немачке, а друга, која је жедеда да је сизерен дадеко, бораше се за „царевину рпмску". У самој пак ствари и једној и другој странци беше циљ да владају незавпсно и самостално, т. ј. да сваки кнез италијански буде независан господар. Једнима беше на чеду папа, који оиет имађаше још и своје засебне интересе, а другима император. Те су странке познате под именом Твелфи п Гибелини. Првп беху пристадпце папа, а други царева немачких. Папа имађаше својих пристадица у Немачкој међу кнежевима немачким, као што их имађаше п у Итадпјн; цар пак имађаше својих пристадица међу пдемством у Риму и кнежевима по Итадији. У обе земље, а нарочито у Италији стање је услед тога бидо ужасно. Јер то се није ратовадо само онда кад папа и цар крену своју сиду, већ поједине италијанске вароши, поцепане на те две главне, а из тога и на више мањих странака, ратоваху свакн час међу собом. Између папа и