Prosvetni glasnik

317

Уопште, живот оца Савелија изобпловао је и радошћу и жалошћу, ну врли прога подједнако је симпатичан и у светлим и у невеселим гренуцима. Он, добродушан човек у вишем степеиу, кад је требало, показивапте се чврст парактером и силан вољом. Испуњавање пастирске дужности сматрао је отац Саве.шје за тако свету обавезу, да није попуштао, нити је ишао на компромисе ни под којмм условом, па ма га због тога чекале големе неприлике. Назначив себи одређени циљ, он је тежио мети смело и упорпо, предајући се својим противницима само после борбс, кчја је пре • машала снагу му. Опажајући да вера хришћанска пада, „да просвећеним људима прописују као неопходну потребу, да не верују у Бога, да се издевају над отацбином, да не поштују светињу породичних веза" и т. д., отац је Савелије налазио, да су сад преко потребни људи дела, готсвп да страдају за де.10. Он и бејаше т;1кав. „Оних што се чувају и без мене је много, а мени ваља испуњавати свој дуг," размишљаше отац прота. Уман и благородан, био је то и начитан човек, који је знао оцеве св. цркве и многе исгорнчаре, па је н сам писао дело из свештеничког живота под насловом: 0 иоложају аравославнога свештвнства и о средствима, како да се оно иидигне на корист цркви и држави. Имао је он, истина, и некоје слабости, као мали преФеранац и пушење, али то не умањује пи пастирских му, ни човечанских врлина.') * * * Ну прави човек дела бејаше отац Александар Алмазов, идеални тип сеоскога свештенкка. То је нов учитељ, првак новога поколења. Кад се Алмазов растајао с богословијом, ректор му даде савет, како да живи у парохији, где је земља још недарнута, где је жетва готова, а нема жетелаца, и рече му да ће веома корпститн народу, „ако пође новим путем, а не старим." И он пође тим новим путем. На зачуђено питање суседа племића, да ли је изашао из семинарије, млади му свештеник одговори: „Да! из семинарије! У подесним приликама излазе и из тога расадника по катклд нови људи, који стресају са оебе љуштуру старога човека, и облаче се у новога.® Вилећи колико се даје урадитп на том новом иуту, њему је криво на пастире, који њиме не ходе. „Жао ми је оних, вели он жени, којп не траже, због једнострана и рђава васпитања, тога новог пута и неће да га траже." Занимљиво је, што и њега не упути на њ школл, већ жена му, Вјера Николајевна Татишчева, ') Н, Л^ скоеђ , Соборлне. нрооветнн гдасник 1894.

ученица петроградск -г николајевског института, врло развијена женскињл, с којом се Алмазов упознао у кући вишега чиновника у губернији, Протопопова, где она бејаше гувернанта, а он даваше деци часове. Г-ђица Вјера п^.че развијати младог семинариста, дајући му подесне књиге на читање, разговарајући се с њим п указујући му тај нови пут, којим ваља грести свештенику. Кад Алмазова, после свршене семинарије, одредише у духовну Академију, одакле би могао изнћи кандидатом за виши духовни сан, сн одби предлог и испроси Вјеру Николајевну. „Да је нпје иознао, тврди писац, можда би остао обичан семинарист; а сад је го одушев• љен радник, у којем се разбудила жива снага, и који види да му је задатак, да буде идеалан сеоски пастир, и да у том нађе блаженство." Алмазова мами у село узвишени рад на њиви народној. Дејствоваги на просте, упечатљиве, непокварене људе; избавити их од сиромаштпне и начинити их имаћницима; образовати их. исправпти пороке њихове, зарођене у незнању и празноверици, развити наравственост, омилити пм добро — шта може бити веће од тога?! »Ја, машта он пред свадбом, и жена моја, коју волим, као што још нико нпкад на свету није волео, живимо сред те мирне, песничке сеоске природе с децом и старицом, мајком мојом. У нас је своја љубав, љубав према деци; ми обоје знамо да нам је задатак да творимо добро, па се узајамно помажемо, идући тој мети. .. Ја дслим по правди и правици, потпору оскуднима, заводпм Ферме, штедионице, радионице; а она, моја лепа глава. задигавши просту сукњу над складном ножицом, иде у сеоску школу, у сеоску болницу, да походи несрећнога сељака и да му пружи помоћ и утеху." Свадбу одиграше у кућк Протопопова. Дође сину у сватове и отац Глиша, сиромашан црквењак, али младожењу би стид да одведе свог оца, проста човека, тамо, где се ск^пили разни чиновници и разна госпоштина. — Зашто, оче, роче син старцу Алмазову, да својом сиротињом доводимо туђе двзре у забуну. Благослови ме овде, у овој соби, јер ће ми твој благослов бити подједнако драг, па добио га ја овде у крчми, где си одсео, или у богату дому саветника окружне ^праве. Отац благослови сина у некој малој коморици, ну не може срцу да одоли, већ се прокраде у саветникову кухињу, да штогод чује од млађих. Дознавши о том, Вјера Никодајевна узе старину за руку, и уведавши га у салу, представи га гостима. Старац бејаше ван себе од радости.