Prosvetni glasnik

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ РАЗВПЈАЊА СРПСКИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

869

97. 1889), само што овде предмет сам по себи није згодан, да би се могдо дубље забавити напред постављеним питањем. Много важнпја је темељна историјска расправа о боју косовском Ф. Рачког у тој пстој свесци Еа<1а, у коме је и расправа Маретићева. У овој расправи пзнео нам је Рачки јасну слику о развијању историјске традиције о боју косовском до XVI века. Штета је само , што у тој расправи није пратио ово развијање још кроз два века. Много би била захвалнија задаћа, да је Маретић прпхватио онде где је Рачки стао, т. ј. да је пзнео развијање традицпје од Мавра Орбпнија, па донде, док нису Вук и Петрановић забележили песме о боју на Косову, те би Маретнћ но свој прилицп доптао до другога ресултата, него оног, који читамо на стр. 131: и ВодШсеУој је рјезгш Ђа сјеИна (у Петрановићевој песми) 2па {,по бкгасепа. III. Пре него што пређемо појединостима, изнећемо ради лакшега равнања неке опште напомене: Главна особина јуначке песме и епоса који је развијенпјп облпк јуначке песме— је та, да мора имати историјске основе. Оне назоре, којп епској појеспји одричу псторијску основу а више јој — каткад искључиво — митску придају (ове назоре износи Нодило у својим чланцима о религији Срба и Хрвата), морамо као ненаучне одбпти. Па нека су митски елементи — који се у осталом губе поред романтичкога матерпјала не митскога карактера — продрли у српску јуначку песму, шта више нека са свим потамне историјску основу, то опет стоји да има те историјске основе. Свакп онај дакле, који испитује постање, развијање и биће епске појесије, мора где год је могуће ову историјску основу потражити, и са ње даље полазити. Срнске јуначке песме дају нам за тај погао много више прилпке , него грчкп и индијскп епос.Један део песама, које су у XIX веку забележене, певају догађаје, који су се скоро десили, дакле су на скоро после догађаја постале, те су одмах и забележене. Исто нажи за још један мали део песама, које су око 1700. г. забележеве. Како оне прве тако и ове песме су внше историјске песме, које певају истините догађаје у оном истом облику и са истим песничким средствима, којима се служи и јуначка песма, али нису епске, а то с тога, што немају даљега развијања, оне су и сувпше истините да би могле бити праве песме. Елемепат у коме се епска појесија може развити јесте усмено предање. Садржина тог усменога предања није историја него прича. С тога је потребно

да мало боље исиитамо усмено предање и развијање приче. Ако историјски догађај раставља впше времена, па каткад и више векова, од времена када су песме забележене, то онда можемо доћи до ових закључака: Ако је нека песма спевана одмах после догађаја, то се може она преносити с уста на уста доста времена без икакве битне промене, и најпосле у томе облику забележена бпти. Свакако, да ће бити и језичних промена према развијању језика, јер само у песмама религиозног и обреднога карактера, које иису записане, можемо замислити сталност старих језичних облика. Наравно да ће у иесми бити и метричних промена, само не сувише великпх. У целини узевши така стара песма морала би се познатн ио старинн језпка, по представљању и излагању. Сем тога мора нмати извесног историјскога карактера. Вукове песме морале би све те особине имати према ономе, колико се узима да су старе. Но песма не мора постати непосредво посде догађаја, него може неко извесно време протећи док песма не постане, дакле иесма може бити спевана између догађаја и времена када је забележена. Песма може да постане непосредно, ире него што ће бити забележена. Она може без битне промене прелазитн са уста науста, и ако није постала непосредно после догађаја. Н. нр. нека песма пева догађај крајем XIV века а забележена је око 1800. г. Та песма може бити спевана око 1400., па у XV, XVI, XVII и XVIII веку, шта више могла је постати крајем прошлога века. Из свију ових примера — нзузевши први — видимо , да песма која ће постати мора базирати на усменом предању, које може бити прозајична традиција историјског обележја, шта више могу бити и писмепи споменици, као : анали, хронике, легенде и т. д. Усмено предање је обично која старија песма или читав низ песама, гдеједна. за другом долазе, где млађа песма поставши из старије потискује ову и тежи да заузме њено место. Из таке старе несме може се више нових развити, шта више основни облик те старе песме може остачи и поред ових нових промена. Тако постају варијанти, којп једну исту песму више или мање разнолико певају. Ако је ово цепање скорога постанка, то ће варијанти бити доста слични, те ће се некоја места подударати од речи до речи. Ако је цепање основног облика старо, то ће се и варијанги јако разликовати; један варијанат биће врло сличан основноме облику, други ће га и сувише модиФиковати. С једне стране ће један варијанат много што шта старога сачувати, с друге