Prosvetni glasnik

РАДЊА 1'ЛАВНОГА о количини нових арестава и брзини излагања наставе, о занимљивостп иредавања, о живости п интересантности у иредавању. Све ово не спада у морално, већ у интелектуално васпитање, које је нзложено пред моралним, и где је свему овоме било право место. Излагање о страху већ је друкчије, а тако и остало што иде за тим. — Ја се не слажем ни с пишчевим назором о скаскама у настави. — Даље, у мане морам урачунати и то, што у тексту нема натписа, нити су ствари, о којима је где реч, истакнуте маснпм словима, већ је то учињено само курзивом. С тога је отежан преглед, а нарочито тражење онога, што је у којој прплпци потребно. Ово је, што говори против дела, Кад уиоредимо добре и рђаве стране овога дела, онда према добрим странама овп побројанн недостади нису толики, те да би се могао извести закључак, да је дело Љадовљево рђаво, п да нпје за препоруку. Баш напротив мора се известп закључак, и ако ово дело нпје савршено, да је нпак врло згодно п за препоруку, а нарочито за Вигиу Женску Школу. Као што је раније речено, дело је у Русијн и памењено поглавито за женске гимназије. Даље, у нас бп се могло ово дело, по мом нахођењу, корисно унотребитп још и у Богословији, где се педагогнка и методика предају са 3 -)- 1 = 7 часова, н у Прииравној Школи Друштва св. Саве, где се речени предмети предају са 2-1-2 = 4 часа недељно. За Учитељску Школу пак, где се педагогика и методика и практпчни рад у школи с критиком предају са 6+6 шш 8=12 или 14 часова недељно, и још 4 часа психологије, незгодно је ово делце (од 182 стр крупног цпцера с проредом) за учебнпк. Оно је за ове школе сувпше кратко, а иарочито му је методски део оскудан. Но и ђацима учитељскпх школа била би ова књпга добро дошла, као кратак извод свега најосновнијега из недагогике и методпке. Толико о делу — а сад о иреводу. Мени се чпни, да је иревод, уопште узето, добар, а тако и језик. У осталом тачност нревода п правилност преводиочевог језика боље ће моћп да оцени други, у томе стручнијп реФеренат, г Св. Спмић. С тога ћу ја овде да учпним еамо две напомене. Прва је у овоме : У овом преводу г. Стојановићевом пма још по гдегде, а нарочито у првој трећинп рукописа, и неглатких реченпца, као нпр. : „Сигурно је сваки иримеКавао, како се дечји поглед ирвих недеља одликује туиим и неодређеним изразом, а потпуно просветни гдАсиик 1894.

САВЕТА 413

је неподобан (дакле: поглед) да се сасредсређује на извеспом предмегу" (стр. 10. рукописа) — место: Свак је без сумње заиазио, како је дечји поглед првих недеља туа и неодређен, и како дете није у стању да сасредсреди иоглед па извесан предмет; „Постеља (одојчетова).... може се састојати из иерја " (2Б.) — место: ... може бити аерјана; „Кретање сачињава преку потребу дечју " (25.) место : Кретање је прека потреба деци; итд. Ове би реченице требало дотерати, а то се може лако учинити. Друга је папомена иачелне прпроде. Она је у овоме: У нас, Срба, нма много појмова, који се у говору озиачавају са по две и више речи. Многе од тих речи нису чисто срнског порекла, већ потичу из ког другог словенског језика, а нарочнто лз руског, алн су се у нашем књнжевиом језику већ потиуно одомаћиле и тако рећи стекхе нуно право српског грађансгва. Такве су ипр. п речп : сиособан, саособност, услов, учебник, итд. Против ових речп у иовије се време опажа јака струја у књижевиости, па се изрази „сиособан" и „способност",замењују са „подобан" и „нодобност",_„услов" са „иогодба", „учебник" са "уџбеппк", итд. Моје је скромпо мшпљење, да је ова ревпост у чишћењу нашег језика нретерана, н да ово иепотребно новачење може бити више од штете но од користи. Њим се често уиоси забупа, заменом одређенијег пзраза неодређенпјнм. Тако нпр., колпко је менп нознато, речју „подобап" се обичније исказује сличност п аналогија, па чак и конгруентност, но она особина, која се исказује речима: „кадар" „у сгању", „умешан". Од пршшке то нсто важи п за реч „погодба". Али ја овде имам на уму и још један, такође важан разлог. Моје је мишљење, као год што не треба из другпх словенских језика на силу уносити у наш језпк нове речп, да тако исто не треба ни из нашег на силу истискпвати оне речи, које су пореклом из другог словенског језика, али су се у нашем књижевном језику веК одомаКиле, него да их баш треба чуватп, као драгоцену спону између нашег и осталих словенскпх језпка. Нарочито по мом нахођењу не би требало на силу избациватн оне речп, које су се у нас већ одомаћпле, а пореклом су из руског језика. Оне су ко= рисна олакшпца за разумевање овога језика, који у својој књпжевности, и изворној а нарочпто у преводима, крпје данас најобилатије умно благо свеколиког културног света — више но и који други културнп језик. Јер Немци нпр. често неће по што да преводе на свој језик с Француског или 55