Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНН КОВЧЕЖИЋ

463

— Ево ти седамдесет рубаља, рече он сину, иди у Верешчаке, на купи и мени један пар ђаволова. Само пази, зацело. Себи једног, а мени двојицу. Ствар се разјаснила на суду. * * * Пре кратког времена судио се је с једном сељанком гроФ Уваров, један од највећих спахија саратовске губерније. Узрок је веома карактеристичан. У јесен, 1892. год., причају новнне, радпло је на гроФову имању неколико стотина сељака, већином Мордвина. Једном, у октобру, због рђава времена, прекидоше најамници рад у по недеље, па, као људи бесхлебни, одоше грофу, молећи га да им даде рачун. Кад дођоше на домпк кући, изабраше једнога из своје средине, да изиде преда њ. Дознав, да раденицм трнже рачун нре суботе, Уваров се расрди, удари послата човека, истрча на двориште и, извукав из шпага револвер, поче пуцати на њих. Сироти људи дадоше се у бег, % гро® за њима, док се не заустави, довикнув им, да пошаљу кога, који би се с њим руски разговорио '). Уверени, да их је у истини вољан чути, раденици му послаше сељанку, Прасковју Слугину. Кад му се ова приближи, он измахну руком, и срушив је ударцем у лице на земљу, стадеје газити ногама. Најамници Мордвини надаше вику, на коју се слегоше сељаци из оближњег села. ГроФ остави Слугину, а људи је дигоше испребијану и однеше. Кроз неколико дана рођаци јој јавише полицији, да је Прасковја била тсшка, и да је због гроФОвих удараца побацила сад, у трећем месецу, и земски наче.шик осуди Уварова на седам дана затвора. Таке жалосне појаве избијају на видик још и данас у Русији; још и сад, након 40 и више година, како је Александар II. ослободио сељаке од спахиског ига и дао бесправним дотле робовима грађанска права, има међу руским племићима људи, неподобних да забораве стара времена; они гледају у сељаку немушто створење, које не сме имати ни молби, ни жалби, нешто горе од теглеће марве, јер и њу хране после тешког рада. Ужасна беху по руског сељака та стара времена. Ми ћемо изнети неколико типова некадашњих руских спахија, да читалац, упознав се с цветом спахиске културе, одгајеним у прошлом и у нашем веку на ђубревиту земљишту к реаосног арава 2 ), ') Мордвини су татарсК" племе. 2 1 Право, по којем је руски сел>ак био потпуна господска својина, ирикреаљеиа за земљу.

добије јасну представу, шта би тек чипио и шга би могао чинити са сељацима данашњи гроФ Уваров, да је нешто живео пре сто или, макар, пре педесет година. Ево Дарје Николајевне Салтикбве, прозване Салтичихом. То вам је племићкиња и богата спахиница. По мужу су јој род прве великашке породице руске : Салтикови, Строгонови, Толстбји, Таћишчеви, Мусини-Пушкини, Наришкини и др. Њезине сестре удате су за изданке породица Муравјова, Ћутчева, Измајлова — махом за одличне дворане. Кад јој би 25 година, умре јој муж, гардиски официр, н она оста пуноправна наследница великих му добара. Зими живи у Москви, у свом дворцу, а лето проводи у свом селу Тројицком, откуд иде у Кијев, да се, као велика богомољка, поклони светињама старорускепрестоницеида измоли опроштај грехова. Њезина црна душа много их је имала. Салтичиха мучи своје сељаке, бије их својеручно пратљачом, рољом, батином, бичем, цепком, пали им косу, вуче их усијаним машицама за уши и сипа им кључалу воду на главу. По њезиној заповести лакеји јој и коњушари бију нештедице дворску чељад. жене и девојке, палицама, шибама и кнутовима, и то не за Бог зна какве преступе, већ једино за то, што под није добро избрисан илн што одело није лепо опрано. Због таких ситница она би долазила у јарост, измшиљајући својим жртвама најљуће казне. „Удрите је на смрт», довикује Салтикува својим коњушарима, кад шибаху девојку Прасковју Ларионову. »Ја одговарам и никога се не бојим, па ма ме очевине стало. Нико ми ништа не може! 8 И сиротицу Ларионову убише зато, што није под добро изрибала. Дарја Николајевна није се доиста пикога бојала. С једне стране велики и моћни рођаци, с друге — подмићено чиновнишгво допуштаху јој, да за владе царице Јелисавете и Петра Ш-ег ради пуних шест година, шта је хтела. Међу њезиним жртвама налажаху се п смели људи, који би бегади у суд, да му се жале, ну потплаћене судије (један јој беше љубавник), бацивши их на мацке, што су, тобоже, утекли од своје госпође, шиљаху их под стражом натраг у село, где их чекаху још грђе муке. Девојку ЊеФеђеву не само што избише, кад је дошла да се тужи, већ је послаше у Сибир. Ну освану и Салтичихи црни петак. Идигот Петар III. паде с престола, на владу дође Катарина II. Двојицп мужика Дарје Николајевне пође за руком, да 1 762-егод, предаду царици жалбу на своју спахшшцу. Прочитавши зверства њезина, Катарина се ужасну и посла комисију, да целу ствар најстроже испита.

61*