Prosvetni glasnik

01ШТА ИСТОРИЈА

101

се-непрестаним ратовима из доба дијадоха. Од ових државица главније су биле: а) Пергамска краљевина (-83 — 133), на западпом приморју Мале Азије с гдавним градом Пергамом (храм, библиотека, пергаменат). Притешњени са свију страна грабљивим суседима (Македонија, Сирија), пергамски су краљеви (Атал и његови последници) врло рано потражили нријатељство и номоћ римску. Као римскн штићеници успели су да прошире нешто своју државу, а последњи пергамски краљ, Атал III завешта (?) све своје благо и државу Римљапима, која тада поста римском провипцијом (»Азија*, 133). б). Понтиска краљевина (801—63) захватала је на.јпре један мали део јужног приморја Црнога Мора (око Халиса) ширећи се одатле обалом на и. и з. До највеће снаге и величине дође за владе Митридата VI (120—63), крвног душмаиина римског. Своју државу Митридат прошири и пад грчким насеобинама северне обале Црнога Мора, а хотећи је раширити и над Малом Азијом завади се с Римљанима, те у борби с њима изгуби и живот и државу (63). в). Незнатније су биле државице: Битипија па з. Јерменија на и. и Каиадокија па ј. од Понтије. Ширењем римске државе по М. Азији, оне су једна за другом ностајале римским провинцијама. г). И Палестина је за једно време била слободна. Над њом су најнре дуго владали мисирски Птолемеји — за чије су време нренесене свете књиге јеврејске у библиотеку александриску и ту преведене на грчки, (»превод седамдесеторице'*),"—паондадође подвласт Селеуковића. Пљачкање и вређање вере јеврејске нагна Јудејце на устанак (177) коме вођ беше најпре свештеник Мататија, а после његови синови. Након крвавих бораба са сирским краљевима, Јевреји се најносле ослободише те :<а једно сто година беху независни и слободни (доба Макавеја). Унутрашњим борбама двеју политичко-верских странака, садукеја и фарисеја, користише се Римљани те на престо јеврејски подигоше туђинца Ирода (38) онаког тиранина, преко кога Римљани најпре посредно а по његовој смрти (4 г. по Хр.) непосредно овладаше и Палестипом. 5. )^у<лтура овога времеиа. § 217. Јелинистичка култура — Силни ратови што се по смрти Адександровој отворише по западној Азији, извлачшш су из Грчке и Македоније велпки део људства, које је, као најамничка војска, ступало у службу једноме шш другом војводи. За војницима се упутише занатл.ије и трговци, научници и уметници: читава струја грчко-македонског исељавања пође на исток. Ови ранпји и доцнији исељеници пунили су старе источне градове Ш1и стварали нове, носећи на исток свој језнк, своје обичаје, своју културу, мешали се тамо с источним народима и стапали се с њпма у једну народносну целпну. На овај је начин иојелињена скоро сва Мала Азија, а Сирпја, Месопотамија и Мисир већпм делом, т. ј . у овима је остала и даље стара народносна основа али су средњи и вишп редови у друштву били јелински илп бар јелинизовани. Грчки језик потиште народне језике на по-

ложај простих народпих говора, а он поста језиком виших друштвенпх редова, службеним и књижевним језиком. Али је грчка образованост, продпрањем у источне, већ културне земље, претрпела неке измене: додиром с другим културама, она је и сама нримила у се много туђих, културних елемепата; отуда је она и изгубила свој ужи и јелинскн карактер, те постала јелинчстичком и оиштом (космополптска). Средишта ове нове образованости били су многи градови по Азији и Африци (Аптиохнја, Селеукија, Пергам и др.), алије међу свима од највећег значаја била Александрија (библиотека, музеј, академија), која и даје читавој перподи своје обележје и име („Александриско Доба"). § 218. Песништво. — С пропадањем грчке слободе, опадала је и грчка песничка снага. Управо правих песника и нема у овој александриској перноди: песме су већином у стиховима нзнесена разна паучна питања (из астрономије, медицине, псторцје) Главнн је представник ове врсте поезије („певај само оно за што можеш јемчита") Еимахал из Кирене (око 250) са својпм спевом „Хекубом" — Једина врста несништва која је у ово време најјаче процвегала — а тада се и јавнла — јесте буколичка иоезија (цдила), чијп је најбољи представнпк Теокрит из Сиракузе (око 270), са својнм песмама из иастирског живота. Поред ње је још и еииграм био боље обрађена врста песнпштва. И комедија Је у овој периоди имала неколико бољих представника, међу којима је на првом месту Атињанин Менандар (842—290), од чијих су (109) списа очувани само иојединп делови. С опадањем политичког жпвота у Грчкој, и грчка је комедпја (после АристоФана) губпла свој политички карактер ; она сада износи и исмева махне обичног, породпчног п друштвеног живота, уноси у пгру случајност изаплет (цнтригу), постаје управо мајком данашње комедије („О Менандре! о животе! ко се међу вама на кога угледа?"). § 219. Науке и ФилосоФСке школе. Нагомиланост разних рукописних дела по великим библнотекама тога доба, нарочпто у Александрпјп, прпродно је упутила научннке на крнтичко пспптпвање, сређивање, упоређивање, и тумачење текста старпјих писаца. Све је то тада обухватала граматика (крнтика, лексикограФпја, метрика и т. д.), којаје имала своје главне представнике у александриским библиотекарцма (полихпстор Ератостен, Аристарх и др.). — Поред Филологије највећма су у овој периоди унапређене